З’инат

Он је песник без коже. И маслачак кад га додирне – боли. То нису песме. То је лелек. Лелек над мртвима које нико олелекао није… Бол је, лопови моји, приватна својина, зато га не злоупотребљавајте. Он је сам. Ноћи проводи као чувар у приватној неуропсихијатрији. За њега другог места нема. Сам са ранама свога рода. То су и његове ране. Друштво му праве поклана деца. Не злоупотребљавајте његову бол. Његову самоћу. Носи крст који је одабрао и молитву која му помаже да дочека зору слушајући крике бахатих, богатих, и несрећних.

Небојша Јеврић, писац

Његова љубав према српском роду не да се сакрити колико ни „свијећа која на гори стоји“. И када хвали и када грди. Он је српски Брат од љубави саткан. Нико као Михаило не умије и да прослави Србина и да га повуче за уши за његово добро.
Ова књига је још један вијенац који је уплео у своје риданије над родом српским. А његово риданије над родом српским је утврда темеља будућности Србинове.
Његова поезија је еликсир вјечности српског рода. Она је мач Светог архангела Михаила, небеског покровитеља његовог и осталих ратника у одбрани вјере, пред издајом Косова и Метохије и наливање бетона у пољуљане темеље српске Црне Горе.
Поезија му је и жал за Србином племићем и за Србином сељаком, за српским „сељачким племством“. И српско племство и српско сељаштво пригушио је коров интелектуалног и моралног фукарлука. И духовног.

Отац Јован Пламенац