Маглена авлија

Бајка о путовању у она места

Два главна лика ове књиге, наратор и Сећање, а Сећање наратора именује Јанко Полоније, прелазе материјалну и духовну границу, како би на темељима онога што је остало, ако је нешто остало, попут својеврсних археолога, дубоко поринули у прошлост и открили Полонијев идентитет (Јанка Мајсторовића)… У богатству израза којим плени Маглена авлија/Бајка о путовању у она места/ лирским и епским, те филозофским, есејистичким и историјским пасажима, посебну пажњу читалаца привући ће појам Атлантиде и Атлантиђана који се јављају као народ оног места у које одлази Полоније – Крајинацијума. Та изгубљена земља (Атлантида) репер је који ће својим понављањем посведочити судбину народа, територија и човека од када је света и века не само овде, него широм земаљске кугле на којој, како је то говорио Андрић, на један драм добра иду два драма зла, у вечном и никад заустављивом сукобу…

Свет који је приказао у свом новом роману састављен је из жанровски различитих решења преко којих се и у којима се откривају важне тачке за стварање одређене мапе, омеђене,  покопане, затрпане територије,било на површини земље или у нашим колективним сећањима. –  Милица Миленковић

Антиутопијски роман-бајка Маглена авлија Анђелка Анушића, написан је у целости у иронијском кључу, настављајући се на Андрићеву и Пекићеву поетику (премда успоставља имплицитнији дијалог и са Селимовићевом Тврђавом и Људима са четири прста Миодрага Булатовића). Писац је стилски и реторички препознатљив и у овом роману, али је израженом (барокном) алегоричношћу и иронијском фигуралношћу начинио искорак не само у оквиру сопственог опуса, већ и у ширем традицијском контексту.

Функционализујући кључне антиутопијске  архетипове, исцртао је сву драму једног народа на магленој позорници са које капље крв, као у Шекспировим трагедијама, а на којој је практично један човек, Јанко Мајсторовић, који нас опомиње, питајући се: „Који је ово час? Која су доба? Ја? А ко сам ја сад?“ – Јелена Ђ. Марићевић Балаћ