ЈОСИФ II И СРБИ – ДВОЈЕЗИЧНО ИЗДАЊЕ

Богато илустрована двојезична монографија

Нова књига академика Дејана Медаковића (текст паралелно писан на српском и на немачком језику) говори о аустријском цару Јосифу II и његовом односу према српском народу током његове владавине аустријском државом, тзв. јосефинизму (1780-1790). Код српског народа цар Јосиф II је упамћен као велики реформатор, визионар и умни владар који је много утицао на преображај српског друштва које је стекло нову самосвест и са много више зрелости ушло у ново раздобље своје историје када је коначно остварено постојање српске националне државе. Монографија је репрезентативно опремљена и илустрована бројним црно-белим и колор илустрацијама.

„Проучавајући друштвене и политичке прилике аустријске државе у 18. веку, постепено је у мени сазревало сазнање да још увек нису довољно објашњене све промене у српском друштву, које поједностављено зовемо нашом барокизацијом. Моју пажњу посебно су привукле четрдесет година владања Марије Терезије, коју карактеришу покушаји да се што више учврсти јединство и целина ове вишенационалне државе. С тим је у вези и веома занимљив период када је њен син Јосиф II постао њен савладар, наговештавајући оне своје реформе које ће покушати да спроведе од тренутка када је 1780. после смрти своје мајке самостално преузео царску власт.

Како Јосиф II није дуго владао (1780-1790) својом енергијом и јасном визијом како да препороди своју државу, а посебно како да је одвоји од још увек присутног средњовековног наслеђа, иако апсолутиста, успео је да спроведе бројне реформе које карактеришу једног високо просвећеног владара. Пред сам крај свог живота Јосиф II је био принуђен да повуче неке своје реформе, али је и оно што је преживело оставило трагове достојне памћења. И док је отпор феудалне Угарске присиљавао цара Јосифа II на повлачење, код Срба је он упамћен као цар реформатор и личност која је много утицала на преображај српског друштва, а посебно на традиционални став српске цркве.

Иако је цела Европа била захваћена идејама Француске револуције, може се рећи да је управо цар Јосиф II у својој држави ублажио оштрицу њене суровости и касно схваћене нужности да се реформише друштвени поредак. Јосиф II је покушао да, без револуционарног насиља, уведе застарело устројство аустријске државе у ново доба њене историје. На свој просвећени начин он је својим визијама у Аустрији огласио крај средњег века ослањајући се на напредне и просвећене кругове ојачалог грађанског сталежа. За Србе у Аустрији он је с правом прихваћен као идеални владар једне правне државе у којој су сви грађани били изједначени пред законом. Све су то били разлози да у овом раду то јасније и сигурније образложим.“ – из уводног текста аутора

 … Академик Медаковић указује на то да су сви слојеви српског друштва у Монархији са захвалношћу примали реформе цара Јосифа: свештенство, посебно због Патената о толеранцији из 1781, трговци због рушења феудалних ограничења у друштву, градске црквене општине због прокламовања грађанске равноправности и стицања статуса пуноправних грађана њихових угледнијих чланова, а сељаци због неоспорног побољшања њиховог социјалног и економског стања. У народу, као у целини стваран је култ доброг и праведног цара, у чему се ишло у његову идеализацију… Све у свему, реч је о врхунском историографском делу које нас уводи у „век просвештенија“, обележен државничком мудрошћу цара Јосифа II и његовом наклоношћу према „Сербском национу“ који се борио за достојно место у његовој етнички и верски сложеној држави. – Из рецензије академика Славка Гавриловића