Нови Сад : хроника 1944-1969

Шифра производа: 27344
Нови Сад : хроника 1944-1969
Преузмите одломак:
Број страна / Повез / Писмо:
664 / Броширан / Ћирилица
Димензије: 16 × 24 cm
ИСБН: 978-86-515-0569-3
Година издавања: 2011.
Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј

Цена: 1,400.00 RSDЦена са попустом: 1,120.00 RSD

Увод аутора ”Прилога”

Моја сећања, ако читање ове хронике доживљавам као читалац, допиру до априла 1953. године и правог Зоолошког врта, који је отворен марта те године. Петнаестак месеци раније цивилна власт је преузела од ЈНА Петроварадинску тврђаву, а годину дана раније Новосађани после прве фазе реновирања слободно шетају Тврђавом. Зоолошки врт је прва атракција пружена посетиоцима, која се дубоко урезала у сећање тада шестогодишњаку.

Рођен сам 30. новембра 1947. у Крагујевцу, мајци Јулијани је у то време било много лакше да јој се при порођају нађе моја бака. Текст ове књиге нисам писао због неке захвалности Новом Саду, што ме је ето примио као свога, не, ја сам типичан Новосађанин. Овде сам од трећег месеца живота и прошао сам све фазе образовања, од јасала, обданишта забавишта, основне и више школе.

Отац Стеван, сестра Вера и брат Драган су рођени у Новом Саду. Отац је рођен 1914. пензионисао се 1969. и неколико година пред пензију је радио у Дневнику, био је шеф Планског одељења. Дружећи се са новинарским величинама тог времена пало му је на памет да скупља материјал о Бачванима у Другом светском рату, које је окупаторска војска ангажовала за радове у позадини немачко-совјетског фронта, као што је и њега. Хортијева власт сматрала је да немађарски живаљ не заслужује да обуче униформу војника, што се показало корисним за мункаше, тако су се звали ови силом ангажовани радници. Убрзо су на силу ангажовани радници постали – совјетски партизани.

Фељтон ”Бачвани руски партизани” објављен је 1969. године, касније је објављена и књига, а младом пензионеру Стевану тада је пало на памет да се бави скупљањем грађе из историје родног града. Следеће три деценије приљежно је скупљао материјал, и када је заокружио неку тему, рукопис-краснопис је предавао Рукописном одељењу Матице српске. Што значи да сваки грађанин може користити тај материјал за своја истраживања историје Новог Сада. Последњих година био је и сарадник Новосадских свесака и првих десетак ”Енциклопедија Новог Сада”. Међутим, сва истраживања углавном су се завршавала са годином 1941. и врло мало материјала је из и после рата.

Морам признати да ми је младом било досадно слушати оца када прича о неким давним догађајима и одавно заборављеним људима. Негде у својим раним педесетим, често помажући оцу у скупљању материјала, приметио сам да о Новом Саду има много писаног материјала закључно са Ослобођењем, а да у наредном периоду, тако ми се учинило, не постоји неко обиље. Из читања разних алманаха, хроника, фељтона и слично могао сам спознати живот и Нови Сад и Новосађана много боље како се живело на пример 1922. или 1936. ”Енциклопедија Новог Сада” пружа обиље материјала о граду после рата, али он је данас ”расут” у 30 књига. Тада ми је пало на памет да почнем да скупљам материјал о граду после Другог светског рата и да га хронолошки уредим.

Први коментар оца је да то још није историја, то је било јуче. Убрзо се предомислио и дао ми подршку. Отац Стеван је преминуо маја 2003, и ја сам то лето кренуо….. Следеће четири године провео сам око двесто поподнева у Читаоници за научни рад Матице српске листајући (и преписујући), прво Слободну Војводину, па од 1. јануара 1953. Дневник. То значи да сам у просеку сваки седми дан био у Читаоници, после посла. Преписивао сам све што сам сматрао значајним и укуцавао у рачунар. Па сам се питао, како је људска врста уклапала текстове књига последњих пар хиљада година, компјутер је моћна алатка. У истом периоду обавио сам велики број разговора са људима који би могли да потврде или допуне неки догађај, да опишу личност или да се подсете на нпр. ”Мрцу” као институцију. Интернет ми је мало помогао, али период 1944-1969 у Новом Саду тешко ће било ко упознати путем интернета. Ипак, пронашао сам сајт ”Архив Новог Сада” и био сам задовољан, допунио сам неке недоумице. Али, нисам одлазио у Архив града да истражујем.

Материјал из Слободне Војводине и Дневника послужио је као ”костур” књиге. Тада сам се латио ”Енциклопедије Новог Сада” и материјал попунио ”месом”. Много ми је помогла и монографија ”Нови Сад 1944-1964”. Захвалан сам др Душану Попову. Захвалан сам и због наслова ове књиге. С обзиром да не припадам бранши историчара, а ово је поред осталог и историјска грађа, чика Душко је предложио да прва реч у наслову буде – прилози. Искрено се надам да ће истраживачи историје нашег града у овој књизи наћи много корисног материјала за свој рад. Ја им пуног срца нудим на коришћење.

Наставио сам са разним монографијама, фељтонима, хроникама, алманасима, водичима, адресарима, разним приватним рукописима, Новосадским свескама, мноштвом записа оца Стевана, Новосадским времепловом Николе Цветковића, Рокопедијом Богице Мијатовића, Летописом о Влаовићима Душана Поповића и Успоменама његовог стрица Алимпија Поповића, Грађом за проучавање споменика културе Војводине, а богме, укључио сам и одједном појављена сећања, па и неке сачуване личне записе. Понајвише из шездесетих. Обавио сам огроман број разговора проверавајући неке недовршене приче и слагајући материјал за антрфилее. Све сам то убацио у већ хронолошки сложен текст и последње две године посветио уређивању текста, уз настављање истраживачког рада.

Хроника града у књизи почиње Даном ослобођења, а то је 22. октобар 1944. године! Сматрам да је на тим странама довољно аутентичних података за потврду те тезе, извори су неспорни, од тадашње су власти.

Неизбежно је било прибављање великог броја фотографија. Мислим да сам испунио намеру да фотос буде наставак, допуна, објашњење текста. Највећи део фотоса у књизи су познате историјске слике Новог Сада које се врте у граду путем компакт дискова већ неколико година. Проблем набавке везан је за 40-те, али и за 50-те. Нажалост, слике из тог периода су знатно мањег квалитета. Фотокопиране су из Слободне Војводине или из Дневника, а фото-шоп није у стању да ”од бабе направи девојку”. Нашао сам и друге изворе, тако да слика има укупно 230, од тога су 30 у колору.

Када сам пре две године почео да уређујем потпуно набацани ”сиров” текст, просто су испливале једна за другом комплетне приче о интересантним личностима, догађајима, насељима, урбанистичком развоју, разним појавама, снабдевању града, занатима, зградама, предузећима, оријентирима….. Део материјала за антрфилее преузет је из ”Енциклопедије Новог Сада”, а мој допринос је комплетирање приче. Антрфилеи су, као и фотографије, везане за основни текст књиге. У књизи је скоро 200 издвојених прича, антрфилеа.

Лета ове 2009. године дошао сам до закључка да нема више потребе настављати са истраживачким радом. Комплетну причу о ”биографији” Новог Сада у тих четврт века немогуће је окончати. Свестан сам да се нисам превише удаљавао од центра града, на пример. Телеп не треба поистоветити са ”Црном легијом”, али појава те групе младих хулигана био је ипак нешто више од инцидента. О Салајки, Роткварији и Подбари постоји доста написаних текстова. У спорту сам углавном пратио Фудбалски клуб ”Војводину”, кошарку и одбојку врло мало, а атлетика је везана мање-више само за једно име – Олга Гере. Можда сам превише посветио пажње апотекарству и гробарству, али то су часни занати. Некада су апотекари били високо поштовани грађани, били су занатлије и правили су лекове. Данас то раде спорадично. А гробља су део историје сваког града, довољно је прочитати урезане текстове на многим споменицима.

Обиман текст о проти и градоначелнику Новог Сада у периоду 1944-1949 године Алимпију Поповићу учињен је у намери да се  захвалим једној изузетној личности. Прота се 1949. године вратио своме послу, и буквално је нестао са медијске сцене, као да је намера тадашње власти био да ”затрпа” податак да је свештеник у једном периоду једнопартијске владавине био први човек града. У интервјуу у Дневнику 1960. године представљен је као пензионисани прота, а новинар се не усуђује да млади нараштај упозна ко је водио град првих година по Ослобођењу.

Година 1944. се доста разликује од описа других година. Тешка, ратна година, а у Новом Саду је војна управа. За ту и наредну годину било је обиље материјала. Проблематичне су биле прве две пост-ИБ године, 1949. и 1950. Као да се ништа у граду није догађало, само су апотеке национализоване. На границама гину југословенски војници, Стаљин повремено прети, не зна се да ли ће упасти трупе ”земаља народне демократије” или неће. И онда се 1951. почео приказивати филм ”Бал на води”, сви су га гледали и на све генерације је утицао.

Педесете су биле  врло интересантне. Културни живот је бујао у граду, почело је са радом Стеријино позорје, отворена је Трибина младих, сваке недеље се слушало ”Весело вече” на радио-апарату ”Космај”, било је много изложби и све бољих филмова у биоскопима. Млади су за игранке имали велики избор сала и оркестара, покренула се привреда чему су помогле и западна помоћ и ратне репарације. Али у граду се ове деценије ”пробудило” хулиганство, које је народна милиција углавном држала под контролом. Описана су деловања две групе ”несташних” из ове деценије, Црне Легије и Жутог лептира, колико да се демистификују у сећању сачуване легенде о њима.

Шездесете су у целом свету ”шлагер” двадесетог века. Стасали су клинци рођени током, а нарочито после рата (разлика у наталитету је огромна), и помоћу оно мало медија у Југославију и Нови Сад је провалила тако се звала, ”битлманија”. Никада у овом веку се деца и њихови родитељи нису толико у СВЕМУ разликовали, у облачењу, у начину забаве, изгледу, укусу….. Слагали су се само у једном, волели су тамбураше, а било их је и то врло добрих. Године 1965. град је доживео претњу велике поплаве из које се извукао уз велики напор екипе која се бавила изградњом Канала ДТД и самих Новосађана. Крај деценије обележио је сумрак ”слатких шездесетих” у свету (Вијетнам, ритуална убиства Чарлса Менсона, смрти јунака младих Хендрикса и Џоплинове), што је имало одјека и у Новом Саду. ”Шесдесетосмаши” су се окренули себи, млади су се у наредној деценији лако запошљавали, просто, такво је било време.

У другој половини шездесетих либерализовали су се прописи око одласка из земље, а много Новосађана су сасвим легално отишли ”на привремени рад” у иностранство, најчешће у Немачку. Наш црвени пасош постаје улазница за све земље света, а Трст постаје омиљена дестинација Новосађана. Није само одећа и обућа у игри, млади су вапили и за грамофонским плочама, које једини стални градски снабдевач Чака Дивилд није успео у потпуности да намири.

Обавеза професионалца – историчара је да после истраживања заснованих на научним методама пише само оно што је поткрепљено чињеницама. Хроничар као ја нема ту обавезу, то да се бави научним методама, ипак их користи , али и друге методе, па и кафанске приче, и пише популарно штиво, бар је таква намера овог аутора. Kao резултат тог става склопљена је ова прича – хроника о Новом Саду.

Ова књига посвећена је мом покојном оцу Стевану Врговићу (1914-2003).

 

 

Владимир Врговић, октобар 2009.

 

Владимир Врговић

Будите први који ће написати рецензију “Нови Сад : хроника 1944-1969”

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Још нема коментара.