Константин – књига о Винаверу – Српство као судбина

Српство као судбина

Бранислав Станковић, трудољубиви историчар и одликовани заточник музеологије из Шапца, својим радом дао је доказ да су наше локалне историје холограмске, и да се у сваком нашем завичају, као у капи воде, одражава историја Српства као целине. Станковић је, пишући о страдањима Шапца у Првом и Другом светском рату, од аустроугарских злочинаца до комуниста, настојао да покаже колико је наша стварност основана на светлој крви оних који су, носећи Србију на плећима, стављали главу у темељ будућности. И Станковић је увек сведочио да је култура памћење, и да је, како рече Миодраг Павловић, једина нада да се победи у рату који сећање брише научена пјесан предака.
У својој новој књизи „Констатин – књига о Винаверу – Српство као судбина“, направио је синтезу завичајног и свесрпског, шабачког и универзалног, тамошњег и овдашњег, нашег само ако је и свечовечанско.
У уводу књиге, Станковић пише о Србима који нису имали српске крви. Ту су Вајферт и Сондермајери, Станислав Краков и Ђорђе Себастијан Рош, Рибникари и Толингер. У Србију су долазили као у земљу слободе и демократије, у којој нема места за кнут и ломачу.
Па онда Станковић прелази на Шабац, Винаверов град, и води нас у онај Рабаџијски шор, у који се, из Пољске, његов отац, први српски рендгенолог, доселио са својом супругом Ружом, пијанисткињом, и где је Станиславу умрла сестрица Мјећа, што јој је своју прву књигу песама даривао као надгробно знамење…

Владимир Димитријевић