ПРИЧА О ДУШАНУ МАТИЋУ
Прича o Душану Матићу
Радована Поповића
Наш најпоузданији и најпознатији књижевни биограф Радован Поповић Причом о Душану Матићумоћно и сасвим блиско остварио је увид у изузетно утицајну и многострану иницијативу песника, мислиоца, романсијера, усмењака, преводиоца, као прворазредне личности Београда. Тај „флуоресцентни Матић” (Божидар Тимотијевић), тај професор слободе, велики маг разговора изричито урбане провенијенције, свакако је утиснуо снажан подстицај бар трима нараштајимa стваралаца. Следећи наук Андре Жида да фанове и младе песнике ваља упућивати на њихов а не на његов пут, он је, увек помало искоса, већ од раних педесетих година оствареност потврђивао пре свега каодруго мишљење. Антидогматичар и солиста по вокацији, Матић на Поповићевим страницама, често на фону нових открића, рукописних и епистолaрних, открива многе тајне властите изградње, којој се, уосталом, у опроштајним реченицама након његовог одласка, дивио његов некадашњи надреалистички саборац и коаутор Коча Поповић. Поповић танано расплиће феноменологију настанакâ те фамозне наше, друге надреалистичке централе, у полемикама, забранама, искључивостима, омразама сваке врсте. Овде је добро уочено како одиста прошлост дуго траје, и кaко је Матић, велики песник пролазности, њеним фантомима био одан од Радничких новина Душана Поповића (1915) до никад до краја завршене Коначне јесени.
Поповић, који је и сам улазио у круг Матићевих пријатеља, и био један од тројице који га је 1980. испратио у коначну болничку, никако сад већ не хотелску собу, као највећи облик самоће, све проверава, али и тихо, готово шапатом поверава истине о магији тог усправног човека који је и у свом антихеројству био самосталан, предак многобројних актуелних писаца, коресподент Бретона и Арагона.
Београдски надреалисти, наши мили бретони, имали су синтагму која оправдава њихову кохезију, да не кажем саборност: писати у сарадњи.
Добро разазнајем да је ова књига, у духовном али и стварносном смислу, писана у сарадњи са Матићем. Утолико је њена вредност значајнија а њена тумачења темељнија него игде у овом жанру у нас.
Драшко Ређеп
Радован Поповић
Рођен је 1938. године у селу Дуб. Гимназију је завршио у Ужицу, а књижевност је студирао у Београду. Био је дугогодишњи уредник културног додатка Политике, а објавио је и читав низ књижевних биографија. За књигу Живот Меше Селимовића награђен је 1988. године Октобарском наградом града Београда за књижевност.
Члан је српског ПЕН клуба и члан управних одбора Задужбине Иво Андрић, Задужбине Десанка Максимовић и управеФондације Васко Попа.
Још нема коментара.