Светлост и тама
Свако ко урони у понор Париза доживи вртоглавицу. Не постоји ништа фантастичније, трагичније, величанственије. (В. Иго)
Својом новом књигом, Душанка Милутиновић Станисављевић не упознаје нас са оним Паризом на који смо навикли кроз дескрипције бројних аутора. Кроз исповести својих хероина ауторка нас не учи само о париским местима где се скупљала интелектуална елита, већ и о сликарству, вајарству, музици, поезији. На свакој страници, ових дубинских истина из тешког живота, провејава ауторкино расветљавање и доживљавање уметности. Прошетаћемо Паризом кроз сваку њену причу, научићемо имена улица, музеја, ресторана али и славних имена која су живела и стварала у граду светлости. Али оно што ће нам се увући под кожу јесу храброст, истрајност и борба њених јунакиња.
После сваке прочитане исповести постајала сам и сама храбрија за нијансу. Извукла је ауторка на површину и давно заборављене музе и богиње. Спојила је митологију са модерним добом тако лагано и природно да се тако лагодно осећате читајући прелазе из сна и јаву. Карактеристичан стил писања је нешто што је свакако обојило ову књигу. Смена снова и јаве присутна у скоро свакој причи, али је ток преласка изведен веома вештим вођењем радње да читалац лако плови кроз речи.
Након читања ове књиге схватићете колико снаге треба да би се живело, колико снаге треба прихватити погрешне одлуке и пробати да их исправите, али свака Душанкина реч велича живот и нагони да га прихватимо и побољшамо сваког дана.
Нису редови ове књиге увек обојени песимистично, ту су и оне исповести које су светле и романтичне, измамљују осмех и враћају наду у љубав. Једно је сигурно, након читања ових фрагмената живота нећете бити исти. – Дијана Челић
Душанка Милутиновић Станисављевић
Душанка Милутиновић Станисављевић рођена је 1940. у Жлну, код Књажевца, у Тимочкој крајини. Детињство и младост провела је у Књажевцу где је завршила Основну школу „Димитрије Тодоровић – Каплар“. У Неготину је завршила Учитељску школу „Саво Драгојевић“, а затим, у Београду, Педагошку академију (књижевност и језик), те Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе. Као учитељ, службовала је у Тијовцу, Штубику, Београду и Паризу. У Београду, у Основној школи „Краљ Петар Први“, бавила се иновацијама у настави, била ментор студентима Учитељског факултета, као и ментор млађих колега из школе. За креативност у настави и руковођење Активом добила је Октобарску и Новембарску награду Старог Града, као и звање Педагошког саветника.
Преко Министарства просвете одлази у Париз да у Допунској школи на српском језику ради три мандата по четири године, а затим прелази у Допунску школу „Јелена Анжујска“, где и до данас ради.
За време службовања у Београду, при Министарству просвете, ради на Плану и програму за основну и допунску школу. Ту је била рецензент за читанке, листиће и букваре Вука Милатовића, као и других педагошких књига. При Педагошком заводу, написала је и Оријентациони распоред градива за први разред основне школе.
Поред педагошке литературе, посвећивала се и литерарно-белетристичким бележењима, из чега су се издвојиле књиге: „Мермерна ограда“, „На париским мостовима“, „Кад пукну даљине“ и „Светлост и тама“.
Још нема коментара.