ПАС ИЗГУБЉЕНОГ ЧОВЕКА
У самоиронијском ракурсу има одређене скепсе и према песми као сведоку осаме и према речима које исказују однос према свету око себе па и у себи, има и зазора од читалачког саучествовања у оцени успеха опесмљавања самоће, има неке надмоћне резигнације јер се толико доброга написало а свет се није изменио. Уводна песма у књизи Пас изгубљеног човека у неку руку је програмска и дешифрујућа јер метафорички даје назнаке песничког накана да се осветли тама света речи и звукова. Стил сроковања, плетење рима, постојао је у раним Павловљевим песмама, али у овој књизи је доведен до уникатног белега препознатљивости, тако римује, уплитањем такозваних унутарњих рима, у нас само Милутин Ж. Павлов… Означен и опеван простор оаза је тишине и осаме. Перо Зубац
Милутин Ж. Павлов
Милутин Ж. Павлов рођен је у Кикинди 1943. године. Дипломирао студије глуме у класи Љубице Раваси 1966. године у Новом Саду. Песник, приповедач, есејиста, романописац, књижевни критичар, драмски писац.
Превођен на руски, македонски, јерменски, албански, мађарски, румунски, немачки језик.
Аутор бројних књига поезије (Ватра зрелог багрема; Жени сам рекао љубав; Била јесен у новембру…), романа (Шармер мале вароши; Распуст; Велизар и Ђурђица; Галоп господина Ареса; Небо је велико дугме; Слика Едварда Мунка у кући мог брата…), збирки приповедака (Разазнајем торњеве; Кловнови долазе у подне; Ципеле враног коња…) и више радио-драмских дела.
За књижевни рад награђиван је бројним значајним награма и признањима. Живи и ствара у Новом Саду.
Још нема коментара.