Црвене реке
„Када су потомци старих Хуна кренули да освоје Панонску равницу, Срби и Јевреји нашли су се пред капијом смрти.
О томе каква страдања су поднела ова два народа, казују ГАВРАН, СОВА и ОРАО, сведоци ових догађаја.“
По разливеној форми, стилу и језику, драмској структури, атмосфери, натуралистичким сликама ужаса и грозе, семантичкој згуснутости – згрушалости, пространом контексту, жанровским укрштајима и зачудном поетичком и поетолошком регистру, књига Црвене реке производи вишеструку читалачку перцепцију, па се чита као еп, поема, риданица, јеремијада, Јовово нарицање, трагични спев, дневник, сага, миракул, легенда, романсирана повесница о историји као цикличном отелотворењу зла – а све то заогрнуто у баснолику бајку, бајковиту басну, међужанр, или поливалентни жанр о коме би истанчани тумачи књижевности имали шта да кажу. Како Зло дела у историји непрестано, без интерпункције, и не познаје календаре – ни световне ни црквене – отуда је и Ждралов рукопис без великих слова и интерпункцијских знакова.Јер граматика смрти поништава и не познаје/не признаје ни језичку, нити правописну норму. По свим овим одликама, ово Ждралово дело јединствено је у нашој књижевности.
Транспонујући дојаве својих Гласника у једном страшном времену, кад су „пороту за смртне пресуде над Србима и Жидовима чинили суседи“, писац наводи, на многим местима, имена и презимена жртава, њихова занимања, као и имена и презимена џелата. Деца, међу којима је било и беба – посебна су непреболна прича овог погрома. По занимању и професији жртва, види се да су сви изреда били обични радни цивили посвећени своме послу, Божја створења која су своју плату мукотрпно зарађивала властитим рукама, спремни и да помогну, кад год је то устребало, и својим суседима Маџарима. Али та хуманост – другим речима, тај „вишак хуманости“, као да им је додатно урачунат у њихов виртуелни грех, који им је уцепљен пореклом и вером.
Књигом Црвене реке Радован Ждрале је крунисао свој петотомник Црна звезда Срба: Херцеговачка рапсодија, Принцип, Не убијајте гласника, Христова књига косовска, о вишевековном геноцидном затирању српског народа.
Зло, геноцидно по замисли, кодирано као рација, сада је и уметнички транспоновано у роману Црвене реке, и тако ушло у књижевни архивариј страдалништва српског народа. Дубоко верујемо, ипак, у моћ оне латинске поруке: scripta manent.
Анђелко Анушић
Радован Ждрале
Рођен је у Херцеговини, али је са четири године пресељен у Војводину. Дипломирао је на групи за југословенске књижевности Филолошког факултета у Београду.
Био је запослен као професор гимназије и Више педагошке школе у Суботици. Био је главни уредник књижевног часописа Руковет, као и директор и главни и одговорни уредник Издавачког предузећа Матице српске.
У прози се често бавио научном и другом фантастиком, затим Херцеговачким устанком и Херцеговином уопште, Логором смрти Јасеновцем и другим злочинима усташа, али и Николом Теслом, Гаврилом Принципом и другим мотивима српске културе. Написао је и књигу Здрави 100 година, о препорученом начину живота и здравој вегетеријанској исхрани.
Бави се и вајарством, најчешће у полудрагом камену. Његов вајарски опус чини око 3.000 радова који се, између осталог налазе и у поклон-збирци Каменов свет у Музеју Херцеговине у Требињу, у поклон-збирци Фрушка гора – камен и облици, и у збирци радова у Меморијалу Никола Тесла у Електровојводини Нови Сад – ликови Николе Тесле.
Објавио је романе: „Источна распуклина“, „Месечева берба“, „Глинене кочије“, „Земља среских галебова“, „Вучја сен“, „Трилогија Теслијанум“, (Господар муња, Детињство господара муња, Мит о господару муња), „А онда је дошао рат“, „Водич за покорне“, „Дневник младог Адолфа Хитлера“, „Херцеговачка рапсодија“, „Принцип“, „Христова књига косовска“, „Друга одбрана Сократова и Крај страшног света“.
Поезија: „Хало, Давос“, „Песме бесмртних сиромаха“.
Књиге приповедака: „Немирни“ и „Крилати бик“.
Драме: „Лептиров лет“, „Лажна представа“, „Логор“ (радио-драма), „Двојица против Тауриде“ (радио-драма).
Живи у Новом Саду.












Још нема коментара.