Облак над Варадином

Добривоје Боба Антонић је аутор који је одмах по ступању на сатиричну сцену скренуо пажњу на себе, пре свега, због две доминантне особине. То су оштрина и духовитост. А овај спој је и најважнији за доброг афористичара. Критичност је последица немирења са свиме што је лоше, а за њено испољавање у сатири потребна је смелост – и људска и списатељска. Наравно, неопходна је и моралност, да се, без обзира на цену, мисли, пише и говори искрено и отворено. Да би се на овај начин писало, неопходно је и добро познавати стање у друштву, увиђати мане и деформације и приступати им с уметничке стране, како би написано било вредно литературе. („Црвени тепих нам је грбав. Гурнули смо историју испод њега.“)
Све те особине, знања и вештине поседује Антонић, а онда их удружује с урођеном раскошном духовитошћу, што његове афоризме чини посебним. („Данас песме читају само песници. Свако своје.“) Антонић је, када је реч о духовитости мисли, међу свега неколико наших истакнутих афористичара који поседују ово божанско надахнуће. Због свега наведеног, право је задовољство читати Антонићеве афоризме, јер су питки, разумљиви, логични… Чак и када су привидно опори, хумор их чини пријемчивим. („Били бисмо ми срећан народ, да се ослободимо усрећитеља.“) У оваквим афоризмима читалац налази потврду да се моћницима може и сме рећи да нису никакве непогрешиве и неприкосновене величине, заштићене функцијама, већ да су, како који од њих, диктатори, демагози, лицемери, лажљивци, неспособни, корумпирани…
Антонићев афоризам има и важну моралну димензију и социјално и психолошки битну терапијску функцију. Његове мисли су речи охрабрења, слогани који покрећу, крилатице које објашњавају. Његов кратак исказ просветљује и мотивише, пружа људима тако неопходну енергију и подстиче очекивање да је могуће победити примитивизам, осионост, глупост и бахатост.

Антонић не робује задатим афористичким формама и клишеима, већ у нашу афористику уноси нове животне сокове, осебујна решења, другачију лексику и сасвим неочекиване парадоксе. Његова књига „Облак над Варадином“ доноси ведрину и читаву палету топлих боја…
Неки од најбољих афоризама из ове књиге су они о најкраћем књижевном жанру. То су уметнички и филозофски написане мисли које на софистициран, лапидаран и лаконски начин откривају суштину афоризма и представљају његову естетику. „Афоризам је плес на врху игле“, каже наш афористичар и додаје: „Афоризам је сиромах са речима, а богаташ духом“ и „До појаве афоризма, многе глупости су биле неописане“.
Антонић је мајстор црног хумора, што је посебно захтеван пожанр, јер се од аутора очекује да у најневеселијим ситуацијама пронађе искру смеха и да то учини достојанствено и примерено, што он и демонстрира: „Ми и у смрти нађемо лепоту. Доживео је лепе године, била је велика и лепа сахрана, родбина се лепо обукла“; „На крају нема разлике. И председника и бескућника сахране о државном трошку“; „Изненада је умро чувени астролог. Није стигао да предвиди тако важан догађај.“

На крају, истакнимо да се у овој књизи налазе и изузетни, па и антологијски афоризми, који, несумњиво, богате и оплемењују српску афористику, попут: „Ако препустите да други мисле уместо вас, о вама неће имати ко да мисли“; „На нас немају утицај глобални проблеми. Ми смо мимо света“; „На врх је тешко стићи. Зато смо ми изабрали дно“; „Они би да ратују, а ми да гинемо“; „После избора свако иде на своје место. Владар на престо, министри у фотеље, посланици у клупе, народ на улицу“…

После ове књиге, Антонић иде у врх српске афористике!

Александар Чотрић