Сећање на стару славу

У свим комбинацијама јасно се истиче идеја о обнови једне посебне српске територије, или се још одређеније образлаже захтев да се Срби усмере ка обнови своје државе. Карађорђев устанак је ову замисао учинио остварљивом. У круг оваквих размишљања свакако треба придодати и очекивања Саве Текелије који се и сам надао да ће му српски устаници понудити да седне на престо те будуће државе. Свакако пада у очи да је овај учени, утицајни и богати срспки племић о свом трошку дао да се 1805. године у Пешти сачини мапа српских земаља под насловом „Земљоображеније Србске Босне, Далмације, Дубровника, Црне Горе и ограничних предјел“. Очигледно, Текелија је у више махова, видећи себе као претендента на српски престо, размишљао о проблемима српског народа. У предговору књиге Римљани у Шпанији, објављене исте 1805. године у БУдиму, Текелија се, никако случајно, дотиче и вечитог српског зла – неслоге и издаје. Он тада пише: „Хоће ли кадгод да свећа просветлити Србе да чужему мање вјерују нежели свому, и да познаду шта је обште добро и да се чувати мора боље от очију у глави, јербо и сљепог код очију сваког гњави.“ Занимљиви су и Текелијини савети Француској и АУстрији. Обе овде државе, међусобно непријатељске, Текелија истовремено саветује да помогну оснивање Илирсе краљевине. Ако се пажљиво прочита овај Текелијин предлог француском дару, изненађује и његова смелост и ширина погледа на политичко стање у тадањој Европи. Текелија тачно уочава да је уласком Француске државе у односе великих сила наступило и ново доба у којем ће доћи до неминовног прекрајања њене политичке карте. Наступиће процес у којем је он видео и прилику за остварење старих циљева српскога народа да напокон дође до своје државе. Готово пророчки звуче његови редови у меморандуму када каже: „Пролазе векови, а једна нација никада не одустаје од чежње за својом независношћу ма колико она била тегобна.“

На тај начин, осим митрополита Стефана Стратимировића и бачког епископа Јована Јовановића, Сава Текелија је трећи представник са подручја Карловачке митрополије који се живо занимао, маштао и предлагао обнову српске државе. Готово је извесно да су те идеје усмериле и пут Доситеја Обрадовића у устаничку Србију и, разуме се, видно одележиле и његово целокупно деловање у Карађорђевој Србији, у којој је идеја о властитој држави постала стварност. У тек започетој српској револуцији покренути су процеси који су врло брзо једну сељачку буну против султанових одметника преобразили у ослободилачко војевање. Те је процесе најсажетије формулисао Радош Љушић у књизи Од вожда до књаза, означивши тако и саму суштину свих збивања у устаничкој Србији. У ватри једне неравноправне, али дивовске борбе, постепено су васкрсавали и многи атрибути власти, правитељствујушчи совјет, лицеј, а никако не на последњем месту обнова српских средњовековних манастира, употреба нових застава и законодавство. Било је то раздобље у којем је стари Доситеј Обрадовић живо маштао да његов пријатељ Арса Теодоровић дође у Београд и да у саборној цркви наслика на зидовима галерију Срба владара-светитеља. Питање нових застава свакако није везано за потребу устаника да се црквени барјаци замене одговарајући, хералдичким знамењем, у првом реду крстом са четири оцила, преузетим из Жефаровићеве Стематографије. Треба истаћи да се на Карађорђевој штапској застави налази и лик Стефана Првовенчаног, чији култ заузима централно место, а његова личност постаје нека врста државног заштитника. Те прве устаничке заставе са јасно истакнутим хералдичким атрибутима насликао је карловачки сликар Стефан Гавриловић, близак пријатељ Доситеја Обрадовића.

У црквеним круговима изузетно место заузима Јован Георгијевић, човек из најуже пратње патријарха Арсенија IV Шакабенте. Овај дечански монах, а једно време и егзарх трона пећког, најзаслужнија је личност за чврсто повезивање Монархије и напуштене отаџбине, посебно са манастиром Дечанима. Када је 1753. године у Москви поновљено штампање оне ведуте манастира Хиландара коју је 1743. израдио бечки графичар Густав Адолф Милер (1694–1767), архиђакон Георгијевић је у доста опширном опусу саопштио и нека своја размишљања о палој српској држави и њеној слави. Још једном, потврдиће Јован Георгијевић своје познавање средњовековне прошлости, све оне тешке последице изазване „паденијем царства“, чију је трагику исказао и у једном свом запису из 1745. године: „О, Сербли бедни! Где сјвати крали и укри наши? Славу и чест, храброст камо оправисте? Все погребу завист проклета!“ Није преслободно рећи да је он био централна личност патријархове политике, веома заслужан за буђерње српске националне свести у 18. веку. Са изузетном промшљеношћу повезивао је Јован Георгијевић политику карловачког Патријаршијског довра са државном политиком царице Марије Терезије и њених саветника. Заједно са патријархом Арсенијем IV потписан је на златотканом покрову који су они 1754. послали манастиру Дечанима, наменивши га моштима краља Стефана Дечанског. Сличан покров обојица су 1753. послали и манастиру Студеници, како би се њеиме украсиле мошти Св. краља Стевана Првовенчаног. Важан је и опширнији запис Јована Георгијевича у једном јеванђељу које је 1760, сада као епископ вршачки, поклонио манастиру Дечанима. Истичићи да је манастир сазидао свети краљ Стефан, који је тада владао Србијом, Бугарском, Херцеговином, Албанијом, Македонијом, свим западним Поморјем, Доњом и Горњом Мезијом у Илирији, Георгијевић не пропушта да опише и лепо Дечана, па каже: „Соза предвиним архитектурским хидожеством и свјаким благолепијем, и дарствова градов и много сел, и наполни златими и сребрјаними сосуди и одежду свјаштеними.“ Међутим, свој дубоки доживљај српске историје Георгијевић је исказао у наставку овог истог записа у којем размишља о пропасти толиких хришћанских држава на Балкану, које падоше пред турском силом. „О мојих слез!“, узвикује он, „тол преславнија державствија и благочестивјејшаја царства, греческоје, сербскоје, болгарскоје и проча принципата, посјетилишта Бошја, храм свештенаја мјеста, придоша језици от измаилтјанскога рода турскаго и разорише достојаније царство и оскверниша церков божију светују.“ Најзад, 18. априла 1756. године Георгијевић поклања један антиминс цркви Св. Николе у конаку хиландарском у Кареји. Драгоцен је његов дар упућен из Вршца манастиру Дечанима 1762. године. Реч је о рукописном Параклису Стефану Дечанском у којем се, поред илирског и српског грба, насликаних према узорима из Жефаровићеве Стематографије, налазе и четири веома занимљиве минијатурне слике које приказујуликове Стефана Дечанског, цара Уроша, Св. Саве и Св. Арсенија српског. Овај рукописни Параклис је „исписао и саставио из древних књига славеносерпских“, а затим платио његову израду свом дворском сликару Николи Нешковићу. Међутим, није еписком Георгијевић био само пажљиви мецена и поручилац оних дела која су ширила култове Срба владара-светитеља. Како изгледа, истакао се он и као црквени писац. Посведочио је он своју осмишљену пажњу према прошлости и као писац једне опште стихире свима српским светитељима коју је штампао у Бечу 1771… Кратко речено, по сачуваним подацима, Јован Георгијевић представља једну од личности која је највише утицала на стварање оне духовне климе у српском друштву 18. века, када се у сталном подсећању на стару славу и стари завичај црпела моћна политичка аргументација за одбрану привилегованог положаја српског народа у Аустрији.

Веома је карактеристичан рад на утемељењу законодавства, чија је кодификација поверена проти Матеји Ненадовићу. За тај посао Прота се користио и текстовима који су обуватали српско средњовековно законодавство, Законоправилом Светога Саве са каснијим преписима Душановог законика, што чини и својеврсну симбиозу са Code Napoleon, као тада најсавременијим правним списом. Биле су то прве тежње да се у устаничкој Србији успостави прави поредак и тако обузда самовоља народних старешина и све оне тежње да се неправде турског феудалног система сада замене српским.

(Одломак из књиге „Историја српске државности”, коју је Дејан Медаковић написао са Милошем Благојевићем)

извор: Вечерње новости