Ненад Шапоња на Тргу пјесника: Душа је важнија од времена

Шапоња је на Тргу пјесника заједно са модераторком Славицом Перовић и специјалним гостом Владимиром Пишталом говорио о својој збирци поезије Близанац времена.

Лингвисткиња и књижевница Славица Перовић је на самом почетку рекла да вече са Шапоњом увек доживљава као малу свечаност.

„Ово је једна импресивна збирка поезије која се бави дубоким питањима човека, бави се свим оним што је загонетно и што је на неки начин тешко, што на неки начин опет потискујемо зато што можда немамо времена или не желимо о томе да размишљамо. Књигу поезије Близанац времена одликују изразита рефлексивност, стиховно мајсторство и елеганција језгровитог поетског израза. Тема ове збирке је интимистичка рефлексија о човековој пролазности и неминовности краја, дата у многим нијансама расположења и психолошких стања. Песме представљају снажна поетска остварења која артикулишу сазнање о човјековој смртности, релативности времена и значају емоције. Ако постоји контратежа суду краја, она се садржи у човековој креацији која му је иманентна и у снажној емоцији без које не би био целовит“, казала је она, док је Шапоња открио да је првобитни назив збирке гласио „Душа је лептир кога ухватити не смеш“.

„Душа је овд‌е важнија од времена, зато што је душа категорија ван времена. Ми не знамо гд‌е је, ни шта је, осећамо је, бар они који осјећају да имају душу, који нису бездушни људи. Осећају ту душу некада интензивније, некада ређе и не знају одакле та душа уопште потиче. Као што имамо мозак, јетру, слезину и срце и друге органе и можемо бити срчани, душу не можемо лоцирати. Не постоји та медицина која се бави душом, постоји нека психологија као наука о души и психијатрија као вештина лечења душе, мада ни једна ни друга дисциплина не утврђују шта јесте душа. Време је ту релевантно, али душа је најважнија у овој књизи и душа је лептир кога ухватити не смијеш. То је животна опасност.“

Писац Владимир Пиштало рекао је да је реч о збирци која се може читати више пута и да није за оне који мисле да је свет мирно и извесно место.

„Ја не знам песника који је толико урођен у неизвесност, са изузетком извесности љубави. Јер се све стално мења, тако да је то један спознајно-перцептивни инструмент код њега и он стално прати када се нешто мења ка аутентичности, када нешто постане аутентично или када нешто губи фокус. А губљење фокуса је губљење егзистенције. Размишљао сам доста о тој Ненадовој причи. Сваки човек би рекао: дајте ми вид, не желим привид. Међутим, привид и вид постоје истовремено. Човек мора проћи кроз искуства привида, хтео не хтео, да би добио и вид који опет неће бити коначан, него ће наставити да се мења. И он се пита на једном месту: Где сам онда кад нисам? То може значити више ствари. Једна је када губим фокус и више немам тај повишен осећај, и естетски и животни. А друго питање би могло гласити: шта сам био кад сам био сјај у оку свог прад‌еде? Шта сам био онда кад ме уопште није било? Да ли сам и тада био у назнаци? И он се озбиљно пита о томе у својим песмама. Ја мислим да је код Ненада поезија постајање. Кад изгубљена душа пронађеном душом постаје“, казао је Пиштало.

Перовић је затим истакла да постоје две јасне филозофско-рефлексивне коте унутар којих се ова поезија може читати.

„Једна је кота времена у два своја обличја, астрофизички феномен и лично искуство времена. А друга је душа као духовна, мисаона и метафизичка категорија. Тиме се ова збирка тематски заокружује, али се њено стиховно богатство умножава бројним песмама које су поетски и асоцијативни рукавци блиски наведеним темама. Збирка у овој мисаоној и рефлексивној заокружености упућује на аутентично људско искуство, отуда универзалан тон, али и тај тон универзалности је двојак. Он је унутрашњи човеков свемир, као и онај ван њега, који је једнако у небесима као и у другом човеку. Душа је свеприсутна, она је у поезији Ненада Шапоње бивша гусеница којој се посрећило па је постала лептир и добила јарке боје“, истакла је Перовић, а Шапоња је додао:

„Поезија јесте близу филозофији, али поезија је ипак негд‌е другд‌е. Филозофија је, као што знамо, једна наука и то строга, која има своја начела, а поезија је простор слободе, отуда и оно Слободно око, али поезија је и простор чаролије, и то чаролије коју међусобно дијелимо док је читамо, ако можемо да читамо. Поезија може да отвори вибрацију, да вам отвори простор кога иначе нема у обичном и свакодневном животу.“

Одговарајући на питање како долази до наслова, Шапоња је објаснио:

„Када почнете да пишете књигу, поготово књигу поезије… Проза је озбиљан рад. Морају се поставити ствари, као и у драми, док поезија долази другачије од прозе. Наслови долазе другачије и заиста је мени одговор на питање био: Душа је лептир кога ухватити не смијеш. То је једна мисао која је повукла целу ову књигу Близанац времена и то је мој, можда неуспели, али надам се леп, судећи по рецепцији, покушај да одговорим на то питање“, казао је Шапоња.

На питање коју улогу метафора има у Шапоњиној поезији, с обзиром на то да се и сама бавила истраживањем концептуалне метафоре, он је одговорио да о томе није претерано размишљао.

„Ја јесам књижевни критичар и бавим се другима. Бавио сам се више као уредник, мање као критичар. Знате, када се бавите својом есенцијом, не размишљате о тој апаратури. Када зидате зграду или када је направите, када је већ готова, уопште вас не занимају скеле и све оно што је било. За почетак, поезија се не пише с намером: сад ћу ја да напишем песму, она ће бити оваква и оваква, а послужићу се метафором, параболом или метонимијом. То су техничке ствари које су јако далеко. Ви морате да препознате праву вибрацију. Она креће из срца, креће из душе, креће из језика. Важно је да метафора није лако потрошива. Да јој се можете враћати, да је можете гледати са различитих страна и да можете читати књигу као нову. Ја сам данас читао ову књигу као потпуно нову, пошто сам објавио наредну књигу и дубоко сам у трећој књизи. Овд‌е сам откривао неке ствари, ја који сам је писао. Када читам песму, прочитам је једном, други пут, трећи пут и ако је потрошим, ако више нема емотивно дејство на мене и не може ми отворити никаква врата, онда су то слабе метафоре. Праве метафоре су оне које ни не препознајете ни у првом, ни у другом, ни у трећем читању. Морате бити јако концентрисани.“

Шапоња је током вечери читао своју поезију из збирке Близанац времена, али и из најновије збирке Слободно око. Вече је заокружено многобројним питањима из публике.

извор:Grad Theatre City Budva