Препоруке из едиције Река: О чему мајке и ћерке (не) причају?

Родитељство је тема која данас изгледа сложеније него икада пре. Генерацијски јаз, трансгенерацијске трауме, преиспитивање потребе и жеље за родитељством, теме су о којима се раније ретко писало и још ређе причало наглас. Ипак, увек су постојале и то се види на нама – кроз понашање, страхове, недоумице, питања која себи постављамо, а највише кроз међуљудске односе које (не) остварујемо.

Многа уверења о себи и свету стварамо на основу односа са мајком, па не чуди што ова тема заузима значајно место у модерној књижевности. Зато смо за данас припремили пет препорука за читање за свакога ко је бар једном себи поставио питање:

„Да ли сам довољно добар родитељ?“

„Да ли је одлука да постанем родитељ заиста била моја или је била наметнута?“

„Зашто осећам страх и безнађе уместо среће и поноса које би мајчинство требало да произведе?“

„Да ли довољно чиним за своје родитеље и да ли су се и они овако осећали?“

 Да бисте сазнали више о свакој књизи, довољно је да кликнете на њен наслов.

„Бунтовница у сенци“, Нађа Тешић

Девојчица мојих година, са села, која нам доноси сир једном месечно, има тамну коврџаву косу коју моја мајка непрекидно милује, иако је у ствари груба, не може бити лепа на додир, не клизи кроз прсте, као моја. (Моја је као вода, или речна маховина, знам, ја сам је додиривала, али она није).

„Лепа моја, коврџава моја”, гуди она, љубећи ову смеђокосу девојчицу с малим, ситним светлуцавим очима, као код пацова.

„Да бар једно од њих личи на мене! Зашто ми Бог то није дао?”, каже.

„Корнелије“, Беата Балогова

Алжбета је била дивно дете. Очи је имала на оца. Мирне и поносне. Мамака је размишљала шта значи бити мајка те прелепе девојчице. Није знала шта тачно осећа, мајчинство је за њу било непознати осећај. Желела је да осећа оно о чему су причале жене када су описивале свој порођај. Желела је да осећа како испуњава најважнији задатак у животу, али она то нешто није осећала. Није говорила о томе.

То су била осећања о којима се није говорило. Било је то као ускочити у велику масивну реку са дететом у рукама. Изненадио ју је страх који би је увече обузимао, када би супруг заспао, а дете спокојно дисало на њеним грудима.

„Ноћ пре пада у реку“, Дубравка Ребић

Хоћу да јој испричам како сам је дуго кривила јер сам самоћу посматрала као малу смрт и да сам због њене одсутности веровала да у себи носим нешто дефектно, због чега ме никада неће пригрлити. Ни она, а ни било ко други. Мама би на моје речи обесила усне и климала главом, један длан би спустила на груди, а други на моје колено. Не би морала да каже ништа.

„Кратки резови“, Наташа Смирнов

Моја мама је патила много и видљиво. Након губитка супруга, њен живот се састојао од одласка на посао, трошења тешко зарађеног новца на задовољење основних физичких потреба, као што су храна, одећа и лепо уређен животни простор.

Када би изгурала тај свој дан на површини постојања, заспала би испред телевизора у дневној соби и ту дочекала јутро. Није се виђала ни са ким. Нисмо ишли у биоскоп или позориште. Није читала. Није цртала иако је то одувек волела. Није се бавила својим здрављем све док не би дошло до потребе да се оперише још један у низу тумора. У таквој поставци ствари, моја мисија је била да не будем још један тумор који краде крв од неког њеног измученог органа. Била сам тиха и умерена да мама не брине. Била сам добар ђак да мама не брине.

„Вруће млеко“, Дебра Леви

Кад је рецепционерка прозвала сењору Папастергијадис узела сам Роуз за руку и заједно смо одшантале преко мермерног пода до пулта. Да, ми шантамо заједно. Ја имам двадесет пет година и шантам са својом мајком не бих ли одржала корак с њом. Моје ноге су њене ноге. Ми тако, удруженим темпом, идемо напред. Тако одрасли ходају са децом која су савладала фазу пузања и тако одрасла деца ходају са родитељима којима је потребан ослонац.

Сви наслови вас чекају у нашој књижари (Светозара Милетића 16, Нови Сад) и у онлајн продавници довољно је да КЛИКНЕТЕ ОВДЕ како бисте истражили дела из едиције Река.