Представљене књиге Милана Радина у Темишвару

У Српском културном центру у Темишвару одржана промоција књига Милана Радина

У суботу 16. децембра, у Српском културном центру у Темишвару, одржана је промоција романа двојице српских аутора – Дејана Обрадовића из Новог Сада, аутора романа „Сам” и Милана Радина из Дињаша, Румуније, аутора романа „Били смо нико и ништа” и „Детињство на небу”.

Пред бројним аудиторијумом, директор издаваштва Савеза Срба, Саша Јашин, позвао је прво писца Миму Обрадова, а затим песника и писца Славомира Гвозденовића, да кажу неколико речи о двојици аутора и њиховим књигама, о историјском контексту у којем се дешавају радње два романа, да би могли да боље разумемо две приче, које су колико сличне, толико и различите. Zатим су сами аутори говорили о својим књигама и читали одломке.

Из њихових узлагања се може закључити да је добро и треба да се подетимо наше ближе прошлости, поготово данас, кад постоји тенденција да се оно лоше и негативно заборави и прећути, а да се сећамо само оног лепог, ми који смо били млади у то време, да онима који су тад, или после тога рођени,  пренесемо само лепе успомене на то време, пред крај комунизма, које нам описују Милан Радин и Дејан Обрадовић у својим књигама.

Кроз аутобиографску причу Милана Радина, пролазимо корз реалност тадашње Румуније, када су сви сањали о животу у слободи, ван граница комунистичког режима, а за оне који нису били спремни на компромисе, једини пут у слободу био је илегални прелазак границе и бекство на Запад, у слободан свет. Али ни живот на слободи, на Западу, није никако лак, и тамо си „нико и ништа” и мораш десет пута више да се трудиш, да би доказао своју вредност и успео у капиталистичком свету. А за све оне који су живели тада у комунистичкој Румунији, слобода и благостање нису били само на Западу, у капитализму, они су почивали надомак руке, у тадашњој комунистичкој Југославији. За нас је тада и Југославија била неоствариви сан.

Што никако није био случај, каже нам Дејан Обрадовић у свом роману. Разлика између два комунистичка режима је била само у степену слободе и материјалног благостања, који су у Румунији били на најнижој граници, док је у Југославији постојао далеко већи степен слободе, првенствено собода кретања, и сразмерно веће материјално благостање. То је било само привидно благостање, и слобода, јер се већ тада припремао распад Југославије, распад „братства и јединства” у које су понајвише веровали, и бранили, Срби. Па су зато и остали, до данашњег дана, незаслужено и неправедно и највећи кривци за злодела која су донели братоубилачки ратови са почетка двадесетих година двадесетог века.

Док у роману Милана Радина „Били смо нико и ништа” пратимо животни пут тинејџера и његове мајке који ризукују своје животе у неколико наврата покушавају да илегално пребегну границу, бивају ухваћени, поново покушавају и на трагикомичан начин успевају да стигну на слободу, затим њихову даљу борбу и напоре да се пробију и створе себи живот у слободном, капиталистичком свету, у роману Дејана Обрадовића „Сам” пратимо судбину човека који схвата да грех који је начинио у братоубилачком рату није само његов, да је и он сам производ туђих грехова. Он креће у обрачун са зверима које на овом свету узимају све, преко заслужене мере, преко оправдане потребе. Само зато што могу. У јунаку се буди старозаветна сила, којој је једини циљ освета. Кроз форму есеја сазнајемо о разлозима који људе увлаче у вртлоге неразумевања, предрасуда, мржње, убијања. Читалац полако постаје свестан да Рај и Пакао постоје овде, међу нама, и да нас не чекају на крају живота. У борби да освету сервира на најбољи начин, јунак од почетка зна да га на крају не чека срећан крај, већ наплата сопственог греха. Он не моли за опрост, већ само за време да осмишљено спроведе до краја.

Оба романа су написана по истинитим причама, имају аутобиографску компоненту, говоре о приближно истом историјском периоду, али, ипак, из две различите перспективе.

пише: Дејан Перинац