Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године
Отварање изложбе „Уметност наслућивања”
Издавачка кућа Прометеј вас позива на отварање изложбе Уметност наслућивања, аутотке Нине Лојовић Милинић. Свечаност је заказана за понедељак, 27. новембар у 19 часова у галерији Прометеј ⌊Светозара Милетића 16, Нови Сад⌉.
У програму учествују:
Миле Петровић
Нина Лојовић Милинић
Нина Лојовић Милинић
Изложбу можете посетити у периоду од 27. новембра до 4. децембра 2023. године
Улаз је бесплатан.
Добро нам дошли.
Више о изложби:
Одбијање да на својим сликама открије Тајну, посвећено стајање са стране, умом ка Дверима, храбра потрага за палетом и њеним „разнеживањем“, детиња обузетост белим платном, морање првог потеза четкице, љубав према реци којом се опила, пажња према знању које је стекла од свог професора, сликара по духу, души, оку соколову и мајсторској руци Милорада Ћоровића, људска доброта-алат без кога нема заната- ето портрета сликарке Нине Лојовић Милинић. И сад понешто, сигурно недоречено, о њеном сликарству. Оно што се чини кључно за то сликарство је откривање византијског, али не само плавог, идући ка византијски Белом, Оном Ненасликаном, што од пре почетка стоји иза насликаног, Оно што је изобразиво само Иконом, али и ћутањем пред њом.
То сликаркино ћутање, постаје нарочито чујно у њеним композицијама млекопитатељства где палета задрхти и прозрачи се чинећи метанију пред Мајком и Сином. Други део својеврсног мотивског триптиха ове изложбе чине урбане пејзажне структуре карактеристичне по својој, опет тајновитости. Обезљуђеност амбијента, али од оне врсте која сећањем на Боју из детињства, својом интуитивношћу евоцира слободу Постојања или непостојања. Хармоничан избор боја, овде дезавуише патетику крика, и, опет ћутећи, о свему што није из срца. О трећем „делу“ ове изложбе, рећи ћу само да је називам „антрополошка апстракција“. Осатло, овом приликом, остављам на гошћење разоткривањем присутним посматрачима, јер, колико је у оку, толико је и на слици. Госпођи Лојовић Милинић остајем захвалан на прилици да изнесем импресије о њеном сликарству.
То сликаркино ћутање, постаје нарочито чујно у њеним композицијама млекопитатељства где палета задрхти и прозрачи се чинећи метанију пред Мајком и Сином. Други део својеврсног мотивског триптиха ове изложбе чине урбане пејзажне структуре карактеристичне по својој, опет тајновитости. Обезљуђеност амбијента, али од оне врсте која сећањем на Боју из детињства, својом интуитивношћу евоцира слободу Постојања или непостојања. Хармоничан избор боја, овде дезавуише патетику крика, и, опет ћутећи, о свему што није из срца. О трећем „делу“ ове изложбе, рећи ћу само да је називам „антрополошка апстракција“. Осатло, овом приликом, остављам на гошћење разоткривањем присутним посматрачима, јер, колико је у оку, толико је и на слици. Госпођи Лојовић Милинић остајем захвалан на прилици да изнесем импресије о њеном сликарству.
Предраг Ђурић, режисер
…Да ли сте некад видели снежне кугле… то су оне стаклене полулопте у којима се налази неки град или нешто друго… и кад ту украс-играчку узмеш у руку и протресеш… пада снег као у некој цртаној бајки… Е, тако је и са Нининим сликама, гледаш неке пусте куће са плавим небом… а мало протресеш… и ето чаролије… храмови градски загрљени куполама као мајчиним загрљајем. Сликарка која се не боји ни боја, ни слике- јер она верује!
Миленко Михајловић, сликар
Дубиозна умјетничка надградња Нине Лојовић Милинић, није пуко кокетирање са раскошним даром који ова ауторка посједује. То је дубоко промишљени урбани пејзаж, метафизичка интерпретација стварних позиција њеног град Требиња, њеног окружења. Рекао бих да ју је та тема готово сурово пронашла. Ауторка не ликује нити се заноси гордошћу, због тога што осликава своје сопство, она се једноставно ухватила у коштац са суштинским проблемом који обрађује, маркирајући га у својој подсвијести, да би га поново расточила и репрограмирала, одузимајући му природну сладуњавост и неминовност, која је иначе варљива и заводљива.
Она једноставно прикупља елементе сјећања и од њих гради свој град. Тако насликана слика њене имагинације, постаје универзална, утопистичи, урбано естетизована, али и по њеној мјери. Њени мотиви нијесу модерне грађевине бездушних и хладних форми. Нина тражи патину да би из ње извукла боју и њоме обојала своју ријеку, тако показујући да ту живе људи, иако их не видимо. То су старе грађевине које нас посматрају својим прозорима иза којих нема више никога, али је било. Она нам отвара памћење. Ти, готово тамни отвори, посматрали су људскост и нељудскост, али су здања обојена, искрее надом. А њена шарена ријека, као да хоће да однесе све боје, сву љепоту која се одупире и зрачи са зидина Нининих грађевина.
Она једноставно прикупља елементе сјећања и од њих гради свој град. Тако насликана слика њене имагинације, постаје универзална, утопистичи, урбано естетизована, али и по њеној мјери. Њени мотиви нијесу модерне грађевине бездушних и хладних форми. Нина тражи патину да би из ње извукла боју и њоме обојала своју ријеку, тако показујући да ту живе људи, иако их не видимо. То су старе грађевине које нас посматрају својим прозорима иза којих нема више никога, али је било. Она нам отвара памћење. Ти, готово тамни отвори, посматрали су људскост и нељудскост, али су здања обојена, искрее надом. А њена шарена ријека, као да хоће да однесе све боје, сву љепоту која се одупире и зрачи са зидина Нининих грађевина.
Миомир Мишо Вемић, сликар
