Ланац женских идентитета

 

пише: Слађана Илић

„Песма месечеве кћери и друге поеме“ (Прометеј, 2024) Славице Гароња, лирски је одјек, песничко заокружење, њене капиталне научне монографије „Од Црвенокосе богиње до слепих певачица: трагом матријархата на Балкану и женског начела у српској народној песми“ (Прометеј, 2023).

Ипак, уколико осим те књиге, која у потпуности плени истраживача, инспирише га и отвара му нове видике, узмемо у обзир и друга, научна и белестристичка дела наречене ауторке, уочићемо континуитет и њених интересовања и различите видове њихових реализација. Он нам, заправо, показује снагу архетипа који се открива у различитим, мада и сличним обличјима, у зависности од хронотопа, уколико су у питању прозна остварења, или пак од расположења лирског субјекта, када мислимо на свет песме. Заснована на снажном митском, али и религијском обрасцу, од предантичког и античког, до хришћанског у сасвим савременом контексту, попут недавних ратова и личних траума (Три молитве: Староегипатска молитва, Парусија, Молитва Марији из Магдале), Славица Гароња кроз свих 9 поема, како је већ примећено, твори и јединствену архитектонику броја 3 (по три поеме у сваком циклусу). Полазећи од архетипа женског (Ја сам небо / и Престо / Капија и Храм…), и језика молитве, збирку неочекивано завршавају три рок-поеме, показујући да ауторка и те како живи и ослушкује време у којем је рођена.

У овој збирци конкретно пратимо пут жене лирског субјекта, која у себи, суштински, садржи читав женски ланац – од Велике Мајке… амазонке, до савремене жене и њених потомкиња „кћери и кћери од кћери“, која са зрелошћу заокружује сопствени идентитет спознајући своје стварне потребе, хтења и моћи и стиче снагу да захтева, да се ослобађа и одупире стегама пратријархата који је, по њеном сматрању, али и по лицу, како историје тако и савременог света, поредак насиља, а по чему се круцијално разликује од друштва које су успоставиле жене, а који се заснива на принципу лепоте и љубави: „Лепота је мој закон / и не подносим мушке системе / (државе, новац и профите) (…) Јер у мени, као над мојим коњима / борави хипеја. / Моћ љубави, да њом све постижем, / уместо насиљем“ („Песма Месечеве кћери“).

Та ослобођена, зрела жена, утврђена у сопственом идентитету, свесна моћи и значаја рађања, као и виталности женског, за шта је и сама пример, у виду молитве – „Марија из Магдале“ – вербализује сећање, или прецизније речено, стално присуство своје баке Марије (поеме Парусија, Мој предак је дрво) коју у ствари канонизује, као што и митологизује своју Аркадију, тако је и жена, лирски субјект стваралац, како сведочи ова збирка, изнела на себи својствен начин, уз песничка опраштања, све што јој је донела актуелна стварност, сам живот: искуство смрти ближњег – уз проналажење утехе и смисла у одисејском миту („Лефкада“), смрт љубави, када су се „све сличности претвориле у разлике“ („Doroti Parker blues за мога (бившег) драгог“), губитак „генијалне пријатељице“, која је, поред тога, упечатљива потврда да живот неумитно пролази, да се људи мењају, као и њихове улоге, и да је зато најбоље оставити све како јесте, ако припада прошлости, и сећати се, по цену да се и „поквари“ песма („Упропаштена песма“).

Збирка Славице Гароње, не случајно, представља и остварење „песничког прорицања“ великог песника Стевана Раичковића, а поводом читања „Староегипатске молитве“ – утиска истакнутог на задној корици („као да сам читао нешто библијско што је одавно већ морало да постоји“) и: „једна руковет оваквих и сличних молитви, сигуран сам, да би скренула пажњу… и имала (дискретни) ехо на време у којем живимо“ (писмо је из 1992). На овај начин ауторка у овом зрелом и целовитом остварењу поема настајалих, дакле, у распону од преко три деценије, спаја светове и времена, да би дошла до најдубље тачке свих спознаја – архетипа женског принципа, по чему је читава збирка и добила наслов.

Зато закључујемо како би садржај ове књиге добро функционисао и пленио читалачку или пак гледатељску пажњу и као монодрама, изведена например, на Лефкади, или поема у ритму рок и блуз поезије (Марлена – варијације на Бајагину песму), или у било којој другој тачки цивилизације, која се све више удаљава од женског принципа и готово ништа не учи из сопствене историје, а у којој, упркос свему, лепота налази начина се да искаже.

Извор: Културни додатак Новости, 19. августа 2025. године