Незаборав детињству и Србима у Славонији

Поводом 20 година од смрти Слободана Милеуснића, објављена његова једина збирка приповедака

КАО историчар уметности, музеолог и управник Музеја СПЦ, др Слободан Милеуснић (1947–2005) оставио је дубок траг у очувању и тумачењу српскекултурне баштине.

Његова монографска дела: „Српски манастири одХиландара до Либертвила“, „Средњовековни манастири Србије“, „Водич кроз манастире у Србији“, „Духовни геноцид“ о порушеним, оштећеним иобесвећеним српским светињама у грађанском рату 1991–1995. као и током НАТО агресије и многа друге, сведоче о његовој дубокој посвећености истраживању и документовању српског духовног наслеђа. Поводом 20 година од Милеуснићеве смрти издавачка кућа „Прометеј“ објавила је његову једину збирку приповедака „Приче из славонског краја“, коју је написаопред крај живота. У њој се осврће на детињство и младост у родном селу Говеђе Поље, у Западној Славонији.

– Пет прича и једна недовршена која је имала потенцијал можда и најбоље међу њима, све је што је др Слободан Милеуснић, врсни музеолог и истраживач црквене баштине, највише из родне Славоније, српских цркава у Хрватској, оставио у литерарном смислу иза себе – наводи проф. др Славица Гароња, књижевник и књижевни историчар. – Неке приче су настале на велике православне празнике, а све у првој половини 2005. Порив да их напише вишеструко је симболичан. Пред неумитном спознајом о овоземаљском одласку и без много времена пред собом, у пребирању оствареног, у писцу се јавио онај најдубљи, не више научни, већ литерарни нерв, концентрисан и саткан од оних првих, и зато најчистијих, непатворених сећања на детињство и основно школовање, проведено у родном селу у Западној Славонији, којем је, на неки начин, у том свођењу рачуна, осетио да је остао дужан.

Био је свестан да нема много времена пред собом. Зато су, каже Гароња, приче настајале „стихијски“, мада готово неосетно прелазе у другу, творећи тиме мини-торзо неког романа:

– Приче плене топлином и непосредношћу, оних исконских, првих доживљаја и душевних сензација, у којима је захватио тек понешто из тог живота, са јасном свешћу да пише о свом народу који од 1991. до 1995. у том крају више не постоји.

Написао више од 570 књига

СЛОБОДАН Милеуснић је био управник Штампарије СПЦ, уредник „Православља“, а од 1990. и управник Музеја СПЦ. Био је члан многих одбора, међу којима и оних за уређење Храма Светог Саве и обнову Хиландара. Написао је више од 570 књига, чланака, рецензија, предговора, поговора, фељтона… Ту грађу успео је да пронађе Миленко Заилац и на 40 страна објавио Милеуснићеву библиографију, уз докторску дисертацију „Пожешка митрополија“.

– Текстове је штампао у енциклопедијским издањима, научним и стручним зборницима и часописима, разноврсним публикацијама институција СПЦ, водичима, каталозима, дневној штампи. Осим на српском, радови су му објављивани на руском, енглеском, грчком, румунском, француском, немачком, италијанском – каже Заилац.

У „Утопљенику“ је описао немио случај купања у виру који је могао да се заврши трагично. Дао је у причи драгоцен опис летњих дечачких игара у славонском селу. „Шудлање“ (или „славонски голф“), је сетно сећање, на заборављену дечачку игру из раних педесетих година 20. века. „Уклети млин“ је приповетка о пропасти јед(и)не мађарске породице у Милеуснићевом родном селу, док „Гојко“ говори о сину моћног и богатог газде у селу који се пропио и потрошио цело богатство.

Антрага, огљанка, фертун…

ПРИЧЕ су написане завичајним језиком и специфичном лексиком славонских Срба. Многи од нас не знају да се у Славонији каже антрага за високу коровску траву, брина за тло ивице реке, често обрасло грмљем и жилама, да је гањак полуотворени ходник испред куће, гањцати – газити, дрот – жица, огљанка – просторија која служи као остава, сепет – плетена четвртаста кошара са једном ручком, тишлер – столар занатлија, фертун – прегача, кецеља, заштитни део одеће…

– Можда и најбоља прича „Баба Јага (Јагода)“, остала је нажалост, недовршена – каже Гароња. – Започињући је као портрет омиљене баке из детињства, са описом карактеристичне женске славонске ношње из даруварског краја, у коју је бака била обучена, Милеуснић можда најшире захвата простор свог родног краја: кроз скициране односе унутар породичног живота, али и историјског периода Другог светског рата, те страдања од усташа, када управо његова бака Јагода (од милоште Јага), израста у прави симбол Велике Мајке, која чува огњиште и осакаћену породицу, свима помаже, саветује жене у селу, па их и порађа. Можемо само да жалимо што смо остали ускраћени за једну аутентичну прозу о српском народу славонских простора.

Милеуснић је оставио датуме када је приче написао: „Плаву шклоцу“ написао је о Божићу 2005, „Уклети млин“ о Васкрсу, док је последња датирана прича „Шудлање“ о Светом Пантелејмону. У животној трци са временом, претпоставља се да је недовршену причу почео да пише у јесен 2005, али, нажалост, није стигао да је доврши, преминуо је 22. новембра те године.

„ Милеуснић нам је даровао непатворену прозу о Западној Славонији, које у нашој литератури има мало – каже Гароња. – Тим је значај ове књиге већи.

извор: Новости