Зденка Валент Белић: Преводилачки рад ми помаже у писању

„Преводилац је нека врста читаоца – темељног тумача, као и нека врста писца – доследног тумача.“

Увек је интересантно читати књижевности које долазе из исте језичке породице. Колико има сличности у „језичком размишљању” између Срба и Словака?

Мада су словачки и српски језик сродни и имају заједничку прасловенску основу, велики фонд етимолошки истоврсних речи и безмало све граматичке категорије, језичко размишљање, односно логика језика, је у значајној мери различита. Када то кажем, мислим пре свега на глаголска времена и облике који су у српском језику бројнији, те пружају могућност изражавања нијанси времена и начина, чиме стил добија на разиграности и флуидности, док на плану формалног израза омогућава дуге разгранате реченице или нијансирану стилизацију, пружа могућност обликовања књишког или архаичног тона. Насупрот томе, словачки језик има три времена – по једно прошло, садашње и будуће.

Услед тога сложене реченице нужно су краће а стил уједначенији, сведенији, бржег ритма. Делују одсечније и динамичније. То пак не значи да нема словачких писаца чија је реченица попут моћне реке, као што су на пример Етела Фаркашова, која тај ефекат постиже низањем простих реченица и интерпункцијом, пре свега зарезима, којима дочарава асоцијативност и ток свести.

У књижевном превођењу се ефекат доживљаја текста у рецепцији мора узимати у обзир. Словачки читалац динамични текст релативно кратких реченица не доживљава као стилизацију. Ако у преводу доследно преносимо реченице држећи се ауторовог ритма, добијамо стил који српски читалац осећа као специфично диктирани ритам.

Осећа ту одсечност која може да ремети читалачки ужитак. Не тврдим да у преводу треба насилно интервенисати у ауторов стил, то би такође била грешка, већ да треба суптилно у духу циљног језика прилагодити ред речи у реченици и обликовати низ сложених реченица зарад постизања истог доживљаја текста који би имао и читалац оригинала.

Друга опасност када су у питању сви сродни језици, па и на релацији словачки-српски, су међујезички хомоними – речи које исто звуче, али немају исто значење – те се код многих преводилаца на жалост може приметити непажљиво руковање њима, као и дословно преношење одомаћене фразеологије, коју крајњи читалац може да тумачи као неко необично и оригинално метафоричко изражавање аутора.

Одомаћена фразеологија дакако пуно говори о духу једне културе и важна је за преношење локалног и регионалног колорита, али треба суптилно вагати где је ваља задржати а где се пак замењује увреженом фразеологијом језика на који се преводи.

 

Имала си прилику да упознаш и преводиш неке веома важне словачке савремене ауторе, попут Иване Добраковове, али си се сусретала и са њиховом старијом литературом. Колико се променио ауторски приступ? Држе ли се „старих постулата”?

Словачка књижевност је дуго била у режиму диктата и цензуре који је наступио након Другог светског рата. Чини се да су најбоља дела словачке књижевности настала тридесетих година прошлога века (Ф. Швантнер, Ј. Ц. Хронски  и др.) а затим услед репресивних прилика дуг период тек понеки бисер.

Велика промена настала је падом тоталитарног друштва, што јој је донело својеврсну ренесансу. Са падом комунизма од 1989. године дошло је до квантитативно-квалитативне експлозије пре свега у прози. До тада је првенствено поезија имала високе уметничке домете, док је проза строго усмеравана ка соцреализму. Након Плишане револуције уследиле су безмало две деценије великих свевремених друштвених романа (Р. Слобода, Д. Душек, Д. Митана, С. Ракус, Д. Митана, А. Балаж).  Но временом као да се и та тема потрошила.

Дошла је нова генерација, која је одрастала у либералнијим приликама и којој „старе“ теме нису биле занимљиве. Велики број младих аутора и ауторки пише о унутрашњем стању јунака, духовним и емотивним сазревањем у савременим приликама итд. (М. Компањикова, И. Добракова, С. Жухова, А. Сабухова, Н. Хохолцерова).

Неки аутори су се окренули историјским темама (Маријана Ченгел Солчанска) или егзотичним друштвима (Мирослава Куљкова).  Словачка књижевност је у поређењу са српском имала веће политичко-идеолошке ломове и условљена је, уосталом као и све друге, друштвеним приликама у којима настаје – тематски, жанровски и поетски.

 

Каква је позиција словачке књижевности у односу на светску књижевну баштину?

Чини ми се да најбоља дела словачке књижевности светска књижевна јавност не познаје. Нису превођена. Разлог томе је сложеност (истовремено лепота и богатство) језика романа, као што Невеста планина Франтишека Швантнера, Хиљадугодишња пчела Петра Јароша или поеме Шумарева жена Павола Орсага Хјездослава, да не говоримо о емблемским поемама словачког романтизма на пример Марина или Детван А. Сладковича или Смрт Јаношикова Ј. Боте, које се извесно неће ни преводити.

Други разлог је да је словачка књижевност тек пред крај 20. века добила ефикасан систем грантова за превођење словачке књижевности на стране језике. Велика заслуга за присуство словачке књижевности у свету припада комисији СЛОЛИА која делује у оквиру Словачког књижевног центра. Сем тога данас су издавачи и преводиоци махом оријентисани ка савременој литератури, а не књижевним класицима, поготово оним из прошлих векова, због чега темељна дела словачке књижевности, на жалост, трајно остају невидљива у ширем културном контексту.

По мени би превођење словачке књижевне класике (у које убрајам и словачке народне бајке) значајно допринео статусу словачке књижевности на светског књижевној сцени. Без тога нема се не може ни говорити о месту словачке књижевности у светској баштини. Савремена књижевност јесте интересантна, али имам утисак да без познавања темељних дела делује фрагментарно и ван сопственог контекста расуто мору данашње шаролике продукције.

 

Колико ти то што си и сама списатељица помаже у превођењу?

Пре свега сам преводилац, преводим свакодневно, са лакоћом и огромним задовољством. Пишем спорадично. Критику и научне радове кад морам; поезију или кратку прозу, када се акумулира превише неизреченог.

Свеједно је – писац и преводилац треба првенствено да буду читаоци. За књижевност није здраво пуно писања. За књижевност је здраво пуно читања, доста промишљања. Важно је не пожуривати себе. Међутим, управо то данас није лако. Савремено доба нам за то не оставља довољно времена. Ужурбаност се одражава и на дела која настају. Књиге постају тање а читају се хватом. Прелазимо с теме на тему, прескачемо с једне платформе на другу… Пажња нам је дисперзиона. Доживљај мора бити муњевит или га нема. Вероватно ће књижевност у будућности морати да се прилагоди овим условима.

Можда бих могла да одговорим обрнутом тезом – преводилачки рад ми помаже у писању. Јер и преводилац је нека врста читаоца – темељног тумача, као и нека врста писца – доследног тумача.

 

Шта је по твом мишљењу и искуству најважније правило превођења?

Не бити брзоплет и дослован, не бити буквалан. Књижевно превођење значи да се преноси смисао, не речи, никако фразе. Књижевни текст је по својој природи метафоричан, метонимичан, стилски онеобичаван. Држати се буквално написаног, значи опасност да се превиди шта је писац заправо мислио. Правило би могло да гласи: Пустити текст да проструји кроз тело као музика, као вибрација, пустити га да зазвучи, резонује и изађе из вас – сасвим исти а скроз другачији.

 

Може ли се увек дух једног језика пренети у други и шта ако то није могуће?

Не знам како је то када су у питању веома удаљене културе и језике. То не бих смела да тврдим. Нисам сигурна како се преноси дух културе са бунту језика на исландски или са турског на језик аустралијских староседеоца. Можда ови примери нису најбољи, али разумете шта сам хтела да кажем. То је вероватно тешко или немогуће.

Међутим, када је реч о евро-азијским, односно индоевропским језицима, наравно да може. Добра књижевност говори пре свега о универзалним појавама, о есенцијалном, а срж је на овим језицима иста. Имамо заједничко порекло. Истина, различито колективно искуство, али то је богатство, зато преводимо да бисмо то искуство разменили. Егзотичне специфичности, колорит региона, то се лако изрази задржавањем у оригиналу непреводивог.

 

Колико креативности дозволиш себи приликом превођења? Ако мало боље размислимо, рекло би се да и преводилац мора бити веома инспирисан док преводи.

Зависи од текста и његове намене. Пуно преводим и административне текстове, стручне, медицинске, фармацеутске и судске списе и слично. У таквим текстовима се треба потрудити што дословније пренети речено на другом језику. Слобода превода може бити погубна.

Другачије је код књижевних превода, али и ту пуно зависи од типа текста, од стила аутора, од теме коју обрађује, емоције коју текст носи. Ако под слободом мислимо на лексички и синтаксички ниво језика – онда да, дозволим себи слободу (поменула сам то при првом питању), али ако мислимо на слободу у смислу интервенције у стил, емоцију, боју текста, поруку… – то не то ни преводилац, ни уредник не би смели да ураде.

 

Имаш ли неки свој ритуал пре него што се упустиш у преводилачку авантуру?

Цео тај процес ми је ритуал од ког ретко одступам. Обично прву руку урадим у једном даху. Дилеме и нејасна места означим и прескочим, не бавим се њима. Важно ми је тако да бих добила целовит утисак књиге а текст од почетака до краја имао исту боју. Друга рука код мене значи обдукцију текста – разрешавање дилема, нејасних места, непознатих речи, тумбање речи у реченици, тумачење детаља итд. Ова фаза најдуже траје, али и она доноси велико спознајно задовољство. Трећи пут такође текст прелазим у једном даху, колико год је то могуће, да биг била сигурна да нигде не шкрипи и не фалшира. Онда текст иде на спавање на неко време, док га не заборавим. Када га напокон читам поново, али као непознати текст, и када га читам као да заиста јесте написан на том језику – то је то.

Ако смем да говорим и о мојим малим личним  „ритуалима“, то би било да књижевне текстове увек преводим у кревету са лап топом на коленима. Ако је могуће рано ујутру, тек што се пробудим или увече пред спавање, када сам далеко од дневне ужурбаности. Само ја и текст и потпуни релакс.

 

Ког српског аутора или ауторку би волела да представиш Словацима?

Има много одличних српских писаца како старије генерације, тако и међу младим писцима. Српска књижевност је у породици европских на високом месту. Од класика бих јако волела да преводим на пример Црњанског, Павића, Киша… Од савремених писаца старије генерације рецимо Радослава Петковића, Горана Петровића, Фрању Петриновића, Дарка Цвијетића… али и млађе Бојана Кривокапића, Александра Танурџића, Анамарију Грбић…

 

Ког словачког аутора још ниси преводила, а желела би?

Ту их такође има пуно.  Пре свега бих волела да преводим словачке класике – Франтишека Швантнера, Петра Јароша, Јана Јоханидеса, затим све романе Рудолфа Слободу, чији сам само један роман до сада превела, али и бројне песнике, међу којима су и савремене младе песникиње као што је Ољга Глуштикова. Када је реч о драми волела бих да преведем све драме Вилијама Климачека, Јане Јурањове, од којих сам исто тако само по једну до сада превела.

 

Како видиш савремену српску књижевну сцену?

Српска књижевност има срећу у несрећи што увек има довољно важних, великих и болних тема које јој сама стварност пласира. Такође има велике умове, богат језик и суптилни дух који се тим темама бави. Мислим да Србима велике књижевности ни у једној историјској епохи није фалило. Исто је и са позориштем. Тако је и данас. Савремена српска књижевност има велике писце, питање је само да ли су управо они довољно видљиви. Треба сачекати да се слегне прашина тривијалног лактања књижевне чаршије, али ни то није ништа ново.