Византијске принцезе као српске краљице: увод

Лоза Немањића основна је тема у свакој дискусији о нашем средњем веку. Ипак, неизоставне су и жене – принцезе и племкиње – које, макар биле пореклом из околних држава, обликују политички и посебно културни живот Србије. У владарским житијима, обично им није посвећено сувише простора, те су њихове биографије неретко обележене непознаницама или посредним закључцима. Зато ћемо, низом од неколико чланака, посветити простор подсећању на најважније принцезе које је животни пут довео у наше поднебље.

Између дипломатије и брака

Познат је велики значај који су у политичкој историји средњега века имале владалачке женидбе и удадбе. Што се Византије тиче, удаје царских принцеза за стране владаоце сматране су корисним и често врло успешнм средством спољне политике. Чак и у време кад је Византија била у опадању, њена стара култура и њена царска династија имале су један несумњив престиж у очима суседних народа, нарочито православних. Они су их сматрали често као једини начин да се дође до дефинитивног измирења и до трајног мира.

У историји женидби српских владара византијским принцезама можемо разликовати два периода: први иде од Немање до пропасти Душанове државе. За то доба непријатељства и ривалства између српске државе, која је све више јачала, и Византије, која је све више опадала, те женидбе су имале један јасан политички циљ: да се припреме добри односи између ових држава.

Пада у очи како су те женидбе биле у тесној вези са питањем престолонаслеђа у Србији или са борбама између чланова династије. Женидба једном византијском принцезом дала је не само Стефану Првовенчаном, него и Милутину и Стефану Дечанском један несумњив престиж и један јак ослонац у династичким размирицама.

Израз солидарности хришћанских земаља на заласку

Други период тече од пропасти Душанове државе до пада Смедерева. У то доба нема више старих супротности између Срба и Византије. Брачне везе византиjског и српског двора тада су само израз солидарности између две православне државе на Балкану. А тим се везама још и припремало земљиште за паралелну политику и за евентуалну заједничку борбу против Османлија. То је доба кад је једна Српкиња седела на цариградском престолу; када су сва три српска владара XV века Стефан, Ђурађ и Лазар добијали од Византије деспотско достојанство, највећу тадашњу титулу после цареве, и тражили своје жене међу рођакама царске куће.

Принцезе као (до)носитељке византијског духа

Не може бити сумње да су те владалачке женидбе имале утицаја на неке гране дворског живота српског,  нпр. на церемонијал. Све принцезе-супруге Немањића, осим можда Ане, нису имале политичку улогу која би се дала упоредити са оном коју су имале краљица Јелена, жена Уроша I, или царица Јелена, жена Душанова.

 

Пада у очи да ниједна од тих принцеза није успела да задобије никаквих симпатија у новој средини. Интересантно је што немамо никаквих прецизнијих података о неком специјалном двору или о грчком особљу тих принцеза. У новој средини оне се нису дале асимиловати; остале су Гркиње.

(Извор: Лука Мичета, Немањићи)

Ауторка текста: Јелена Загорац