Византијске принцезе као српске краљице: Симонида

Једна од најпознатијих жена нашег средњег века, принцеза Симонида је то постала највише трагичношћу своје судбине. Но она је у неком смислу постала и метафором за читаву нашу националну судбину. Зато је, као и друга значајна уметничка дела на југу данашње Србије, њена фреска служила као инспирација многим уметницима.

Раскошна свадба: консолидација моћи

После 20 година непрекидног ратовања против краља Милутина византијски војсковођа Михаило Главас саветовао је цару да због турске опасности закључи мир са Милутином, а тај мир поткрепи женидбом. Предлог Византије наишао је код Милутина на одушевљен пријем. Милутин се ослонио на Византију да би себи очувао престо (јер је његов брат Стефан као старији имао прече право), пре него да га осигура својој деци. Тада се Андроник решио на једну велику жртву. Он је предложио да се краљ ожени његовом кћерком Симонидом. Симонида је тада имала пет година.

Када је Симонида требало да се роди, у двору је владао велики страх да царица Ирина не побаци као што се раније у два-три маха десило. Тада је једна од поштованих и искусних госпођа предложила да се обави један за те прилике познати обичај. Требало је да се уз молитве пред иконама 12 апостола истовремено запали по једна свећа, исте величине и тежине и да се име апостола чија би се свећа последња угасила да новорођенчету. Предлог је био примљен, а најдуже је горела свећа пред иконом апостола Симеона, чије је име добила Симонида.

Византијски цар са својом пратњом и кћерком коју је дао за Милутина, стигао у Солун пред Ускрс. И тако су сред Вардара (на ничијој земљи, према раније потписаном уговору) били изведени с једне стране Симонида са византијским таоцима, а са друге стране српски таоци. Краљ је дочекао Симониду (своју пету и последњу жену) „не као супругу него тобож као господарицу” (византијски хроничар Пахимер), он је скочио с коња и клекао пред њу. Венчао их је охридски митрополит Макарије. Освојене земље Милутин је задржао као мираз.

Посмртне почасти краљу

У Цариград се вратила после Милутинове смрти, 29. октобра 1321. године. Србија је њој ипак остала у добром сећању, али изгледа и сам Милутин. Наиме, две и по године након његове смрти, када је проглашен свецем, она послала за Милутинов грoб златно кандило и друге веома скупоцене поклоне. После тога је постала монахиња у манастиру Св. Андрије. Након Милутинове смрти, Симонида је бринула о Манастиру Св. Јована Продрома (Претече) у Петри, чији је ктитор био Милутин. После његове смрти, тамо су заслугом краљице Симониде настала три минеја (православне богослужбене књиге). Они се и данас чувају у Националној библиотеци у Бечу.

Посмртна почаст краљици

Портрети краља Милутина и краљице Симониде настали током прве две деценије XIV века показују сву раскош и лепоту владарских церемонијалних костима тог периода. Круне и поједини делови одеће су стизали право из Константинопоља, па није ни чудо што се на Милутиновој круни појављује најважнији симбол византијске власти – велики округли драги камен окружен бисерима (orphanos) на самом врху круне. То је од свога мужа  издејствовала царица Ирина, желећи да своју ћерку украси царским знацима. Она је уосталом сваком приликом слала краљу драгоцене поклоне чија је вредност била толика да би се њом могла наоружати флота од 100 лађа.

Женска племићка ношња мање је позната него мушка. О њој више података има тек од XIV века, што је уједно и време када краљица Симонида уводи упадљиве промене.

NATPIS ZA SLIKU: Краљица Симонида Манастир Грачаница, 1321-1322. година. (реконструкција, темпера на папиру).

Као што се види на фресци из Грачанице одело је црвене боје. У средњем веку то је свуда била привилегована боја племства.

Манастир Грачаница представља кулминацију српске средњовековне архитектуре грађене у византијском стилу. У време најезде Турака очи са фреске Симониде су оштећене што је инспирисало песника Милана Ракића (овде).

(Извор: Лука Мичета, Немањићи)

Ауторка текста: Јелена Загорац