Тајни језик Срба: објашњења српских народних пословица

Кодирани језик – дешифровање прошлости

Народне пословице су још у Рјечнику Вука Караџића 1818. године дефинисане као тајни, кодирани говор коришћен пред људима који нису „наши“ али разумеју наш језик, са циљем да се од таквих сакрије стварно значење оног што изричемо. Па ипак, Караџић није погрешио што је ове умотворине испрва повезао с тајним језиком; јер су оне управо то на свој начин и биле: тачније, биле су ризница наших старих веровања и обичаја, туђину недовољно познатих.

У својој првој књизи, Иван Димитријевић обрађује 30 пословица и изрека, од оних добро познатих као што су: „рука руку мије“, „боље гроб ,него роб“, „магарац у Рим, магарац из рима“, такође обрађује и оне, народу мање познате као што су: „ведро као пјена“, „не дави се ђаво маслом“ и друге. Димитријевић се не бави претерано лингвистичким аспектом. Посматра пословице и изреке и са неформалне стране, објашњавајући их кроз кратке есеје, чинећи ове „дефиниције“ лако читљивим, али информативним.

Упознајући пословице упознајемо народ

Теме које се могу наћи у овој као и у другом допуњеном издању заинтересоваће све оне које интересује културна антропологија, међукултурна психологија као и антрополошка лингвистика. Као и у првој књизи, Димитријевић у свом другом допуњеном издању књиге Тајни језик Срба доноси нова 34 есеја српских изрека и пословица. У овом издању нуди својим читаоцима тумачења која су проткана археологијом и културном антропологијом. Виђену као позадину порука вековима, а можда чак и миленијумима преношених међу Србима.

Његове књиге пружају до сада недовољно познат приказ српске давнине из времена сасвим другачијег од нашег; показујући нам наш континуитет у новом светлу. Као пример можемо узети пословицу „Одело не чини човека“. Димитријевић се позива на археологију. Али и на друштвено-економске позадине људи и то да се поред способности за говор људи такође разликују од осталих бића и по одевању. Наша спољашњост тј. наш начин одевања говори много о нама те се поставља питање, да ли одело ипак чини човека?

Пословицу „Лијепа реч гвоздена врата отвара“, коју је први Вук Караџић записао у њеном ијекавском облику; Димитријевић доводи у везу и са хришћанством али и са другим митским обележјима значења речи реч, врата, гвожђе. Такође се са њом враћа кроз историју до давних владара који би се обраћао свом народу, истичући моћ изговорене речи.

Ово су само неке од пословица које Иван Димитријевић обрађује у својој књизи, а све остале мораћете да откријете сами.