Светски дан поезије: Најлепши стихови из Реке

Нисмо фер!

Ово је један директан почетак, али имамо право на то.
Како је фер поезији дати један дан у години, недељу, месец чак?

Зато – нисмо фер!

Стихови су ту кад нам понестану речи; ту су кад се у глави роди нека непозната мелодија; ту су кад преплави прошлост; кад је будућност упитна; ту је кад више одбране нема.
И ми јој један дан дарујемо, а поезија нама читав свој живот!
Поверљива је иако је унапред знала да ће бити издата – људи и стихови једни од других уплашени.
Не замерите овај поетични тон, само је доказ да је и проза – куцање по тастатури, слагање реченица једне на другу – немоћна пред једним јединим стихом.
У један стих урањају све странице романа, сви томови слију се у њега, а стих се настави на други и све библиотеке поплави. Река у коју никада два пута не улазимо тече незадрживо.

Само ће река препознати важност поезије.
И јесте… у Реци су стихови и носи их даље, шири их и плави обале свих прозних насипа… Ово су само неки од њих, а важни су и ваља их упамтити:

„ова вода је моја кућа
памте ме њени молекули
сваки пут кад зароним обавије се око мене
као врећа за спавање

ова вода је моја кућа
и њу не можеш да срушиш”

Шта све не осећамо у стиховима Милице Митић и њеној песми „Хоће да праве плажу” из збирке Забрњено купање у зони пограничног прелаза. Обавијени и ми њеном песмом само уз један удах настављамо даље, а стихови одзвањају па се сударе са следећим:

„ако икада будем умрла
умрећу у јулу
поред реке
међу сунцокретима

тамо где будем лежала
засадиће врбу
кад будеш пецао
да пецаш у хладу
мог
гроба”

Стихови су бесмртни, стихови су темељ, а то нам казује Марија Кртинић Вецков Зазидана:

„О, сестро, зар не видиш да смо исте?
И твоја коса спушта се низ леђа као црна змија
Увија се око струка и његова рука која
те стеже кад се непримерено понашаш
и твој тен је бела пахуља која хлади
све непожељне погледе. Бела пахуља са плавом
мрљом у средини
И она боли само посматраче, нас две већ дуго не…
Зашто ћутиш? Што ме тако гледаш?
Реци нешто… сестро…”

за све оне које се још увек плаше да проговоре…

Стихови су ту и да нас присете, на оно што више није, што неће више бити, сад је тек давна песма о нечему лаком као Успаванка за моју генерацију Космина Перце:

Оно што добијем достане ми изобиљем,
лишен талента и умешности, само марљивошћу,
трудим се да не булазним.

Имао сам обичај да причам с пријатељима
који се злобно кезе, који се мрште,
држе до тебе и показују ти писмо које сам писао
целога живота.

Упознао сам те једног лета,
ту си, са мном, и чекамо светлост
која ће растерати гневно све наше недостатке”

Поезија нас суочава са оним што се тешко изговара, а личније је од говорења директно у лице. Отворени смо, не плашимо се онога што јесмо, бар не Ђорђе Симић а онда испадне да Били смо добри момци:

оче, љутиш ли се
што свирепо убијао сам
све трагове твог лика
које наследио сам

преживела су
слова твога презимена
и иста крвна група
у документима

судбину коју пожелео ниси
ни најгорим непријатељима
у инат теби
мислиш да бирао сам

оче, мрзиш ли ме када
помислиш на то да
унука од сина
нећеш имати никада

оплакујеш ли га
више него ја

Све снажно и све нежно, или укратко – Поезија!