Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Са српском војском – запис из ратног дневника

У очекивању ослобођења
(Део из дневника једног Београђанина)

„Увече, 14. децембра 1914, канонада је величанствено грувала од јутра, удвостручила је своју снагу. Аустро-мађарске трупе у пуној паници бежале су из града и навалиле према Сави и Дунаву. Сви Београђани су схватили да је њихово ослобођење сада само питање сата.

… Проводим ноћ испред мог прозора, са челом ослоњеним на хладно стакло – писао је један од њих у блоку у који је уписивао своје свакодневне утиске. – Пукови плавих шињела, откопчаних, трче у потпуном избезумљењу; целе чете су пијане. Војници Фрање Јосифа покушавају, вероватно да забораве свој пораз у вину и ракији. Они беже према Сави, вођени рефлекторима који им показују једини пут спасења: мостове који су са бродова бачени између српске обале и аустро-мађарских обала.

Куће се тресу, под тежином топова који пролазе, уз теретна кола, колима трен екипаже које запреге вуку у галопу.

Са каквим нестрпљењем чекам зору! Најзад небо светли! Улице су још пуне војника и ’коморџија’ који псују и ударају своје коње, исцрпљене од умора.

Један од тих коморџија, ужасно пијан, удара и на мој прозор. Захтева конопац којим би поправио сломљене рукунице на својим колицима. Ја сам приморан да изађем на улицу.

На Славији, трг је закрчен колима и напуштеним колицима од којих је већина сломљена под тежином терета.

Калдрма који води према Сави пуна је бегунаца, топова, теретних кола, аутомобила, коња који у нереду покушавају да стигну до мостова.

Затворени у своје подруме – јер ових последњих дана ’Швабе’ су хапсили мушкарце одока, без обзира на године, и слали их, не зна се куда – Београђани почињу да излазе на улице. Сви су нервозни и неки од њих дрхте од емоција.

 

„Ослобођени смо!“

То су заиста српски коњаници који стижу у галопу. Сада већ прпеознајем њихове сиве униформе и њихове шајкаче!…

Вичем, ни сам не знам шта, смејем се и плачем истовремено, трчећи према њима. Има их свега дванаестак, са два официра. Љубимо њихове руке, њихове коње!…

Заустављају се на неколико минута и дају наредбе аустро-мађарским коморџијама који, застрашеног и запањеног израза на лицу, стоје ту, непокретни и неодлучни.

            И даље гледамо у наше војнике. Не сањамо. Жене им бацају хризантеме, марамице… Плави капути, који су преплавили Београд, нестали су!… Ослобођени смо!… Сви, старци, жене, деца, сви скупљамо напуштене пушке од побеђених и јуримо за нашим коњаницима, према Калемегдану.

Мађарска обала се чинила сва у плавом. То су хиљаде бегунаца који, пешице, иду према станици у Земуну.

Сасвим изненада, иза нас, ван града, наша артиљерија која је управо пристигла на падине, почиње да чисти ту мађарску равницу и обале Саве чија струја ускоро носи на стотине лешева.“

 

Текст преузет из књиге Са српском војском, Анри Барби

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.