Рекини аутори о писању: Вислава Шимборска
У нашој рубрици Рекини аутори о писању овог пута представљамо савете једне од најдуховитијих и најпроницљивијих песникиња двадесетог века – Виславе Шимборске. Њени одговори писцима у рубрици „Књижевна пошта“, коју је годинама водила у пољском листу Życie Literackie, касније су сабрани у књигу испуњену иронијом, хумором и непроцењивим увидима у списатељски занат.
Шимборска је младим ауторима знала да каже оно што други често не усуде: да неке реченице без жаљења треба одбацити, да се од сујете не прави књижевност и да је најбољи почетак писања заправо – читање. Њени савети истовремено су и нежни и оштри, прожети иронијом, али и речима подршке.
У наставку доносимо неколико њених мисли које и данас могу бити драгоцен путоказ свима који тек почињу свој писалачки пут.
Ја сам старомодна и мислим да је читање књига највеличанственија разонода коју је људска врста до сада осмислила. Homo Ludens плеше, пева, изводи смислене покрете, заузима позе, сређује се, открива и изводи сложене обреде.
Не желим да умањим значај ових дистракција – без њих би људски живот протицао у незамисливој монотонији и, вероватно, дисперзији и поразу. Али ово су групне активности, над којима се надноси мање или више приметан дашак колективне гимнастике. Homo Ludens са књигом је слободан. Слободан макар онолико колико је способан да то буде.
Он сам осмишља правила игре, која су потчињена само његовој знатижељи. Дозвољено му је да чита интелигентне књиге, од којих ће имати користи, као и оне глупе, из којих ће такође можда нешто научити. Може да прекине читање књиге, ако зажели, почевши читање неке друге с краја, напредујући назад према почетку. Можда ће се смејати на погрешним местима или ће застати код речи које ће му остати заувек. И, на крају, слободан је да – а ово му ниједан други хоби не може обећати – прислушкује Монтењове разговоре или скокне до мезозоика.
Књижевна пошта или како постати (или не постати) писац
Трагачу, из Кудове
Немамо никакве водиче за писање романа. Чујемо да се такве ствари појављују у САД, али дрзнимо се да преиспитамо њихову вредност из једног једноставног разлога: зар не би аутор који поседује рецепт за књижевни успех сам од тога профитирао уместо да пише водиче?
Еви, из Битома
Ко зна, можда се песничка моћ дави у дубинама твоје душе. Тек треба да изрони. Сакриваш је незграпним метафорама до те мере да свака реч ван њих постаје невидљива. „Поетичност“ је стални грех нових песника. Плаше се једноставних реченица, отежавају ствари себи и другима. Један од десеторо прерасте ову фазу и постане добар песник; пет скроз престане да пише; један пређе на прозу (са бољим резултатима, надамо се); док четворо наставља са испадима око заувек нечитљивих песама. Гледајући уназад, видимо да је десет одједном постало једанаест. Нови песник се рађа сваког момента.
За 71, из Отвока
Аутор мора бити мудрији од својих хероја, мора их разумети боље од њих самих. Урежи ове речи златним словима на своју душу пре него што започнеш своју следећу причу. И запамти: чак и будуће нобеловце у почетку одбију.
