Red in blue трилогија – генерацијска траума колонијализма

Леонора Миано – рехабилитовање колеткивног памћења и прихватање трауме

Теорија трауме се готово јединствено развила у однос према искуствима западњака из XX века; задржавши колективну пажњу теоретичара трауме на Холoкаусту више него на било ком другом догађају. У последње време се интензивно ради на прихватању и разумевању траума становништва из осталих делова света. Верује се да је колонизација трауматична појава коју доживљава већи део незападног света и то је колективно нанета траума.

Трауме у Африци

Леонора Миано је рођена у Камеруну, а живи у Француској. У њеном роману Red in blue трилогија акценат је на универзалности људске судбине и човекове приче, а основна инспирација јесте трансатлантска трговина људима, чиме се у назнакама јавља тема колонијализма, грех Западног човека, али и грех афричког домороца који продаје своје сународнике. Африка се нигде не спомиње експлицитно, дакле у питању је симбол: свако од нас има своју Африку.

Осим што се бави темом колонијализма, ауторка се бави и последицама које ти људи данас живе. У књизи се говори о тешком прихватању прошлости, колективној амнезији и жељи да се гледа само у будућност, никако у прошлост. Не покушавајући да умањи одговорност Западњака. Миано пише и о траумама са којима живе породице чији су преци сарађивали са колонизаторима.

Трауме као последица трансатлантске трговине људима

Трговина људима из Африке је трагедија читаве људске историје. Афрички мушкарци, жене и деца од XV до XIX века су присилно поробљавани, депортавани и милиони људи су умирали. Ауторка објашњава да су поједина племена, да би сачувала себе, учествовала у поробљавању других племена. Кривица и стид који су остали њиховим потомцима довели су до тога да се у Камеруну о томе не говори. Класична теорија о траумама, трауму ограничава на животни век онога ко ју је преживео, али новија истраживања показују другачије. Трауме се колективно могу преностити генерацијама, што је доказано и у случају Холокауста. Афричко друштво које је обележено колонијалном траумом захтева већи ангажман са постколонијалном перспективом. Да би се трауме превазишле, потребно их је прихватити и разумети.

Књижевност као лек за излечење афричких траума

Рођена 1973. у Камеруну, а од 1991. настањена у Француској. Миано се од своје прве објављене књиге 2005. непрестано бави писањем. Њен књижевни опус броји романе, позоришние комаде, кратке приче и критичке есеје. Углавном се бави искуствима ликова африканаца и афричких потомака, како у Африци, тако и широм дијаспоре. Упркос различитим књижевним изразима и формама, приметна је једна заједничка нит која лежи у основи целокупног дела Мианове (за који је 2011. године добила престижну награду Grand Prix Litteraire de l’Afrique noire).

Било да се њени ликови налазе у Африци, Европи или Америци, скоро их увек на неки начин прогања историја, сећање, и трауме европског империјализма на афричком континенту. На велику пажњу усмерену ка колонизацију и њеним деструктивним последицама свакако је утицало одрастање књижевнице у Камеруну. Камерун се разликује од својих подсахарских суседа по својој посебно интензивној колонијалној прошлости. Како ауторка подсећа у својој збирци критичких есеја Habiter la frontière; Камерун је једина бивша француска колонија у Подсахарској Африци која је преживела рат за независност како би се ослободила европске владавине. Ова колонијална прошлост, иако никада није била значајно интегрисана у наставни план камерунских школа, оставила је снажне трагове у сећању.

Осветљавајући траг који је европски империјализам оставио у колективном памћењу, Миано истовремено наглашава и да су одређени аспекти колонизације исто тако довели и до добровољног губитка памћења у заједницама суштински повређених траумом, али нису у стању или не желе да је артикулишу. Ауторка својим књижевним радом тежи да рехабилитује колективно памћење, јер неприхватање траума из прошлости доживљава као допринос развоју умањења афричке самосвести.

Штавише, Миано не оклева да скрене пажњу не само на европску кривицу, већ и на одговорност подсахарских држава. Саучесништво, које се често игнорише или одбацује. Неки критичари протумачили су ауторкино осуђивање злочина староседелаца као средство којим жели ускладити наратив својих књижевних дела са западним, те тако обезбедити бољу читаност међу западном читалачком публиком.

Red in blue трилогија

Централна тема која повезује три дела њене драме из 2015. под насловом Red in blue трилогија, јесте управо подсећање на трговину робљем у Подсахарској Африци. У овом троделном драмском тексту Миано се бави траумом коју главни протагониста доживљава сазнањем да је његова породица сарађивала са бившом колонијалном силом.

На крају, књига потврђује да литература нуди оно што Лакапра назива „широким простором“ и „релативно безбедним уточиштем“ за испитивање утиснуте трауме. Стога није погрешно закључити да се изучавањем трауме „постколонизације“ може много добити.

 

Извор: Леонора Миано, Red in blue трилогија

Charlotte Mackay, (Post)colonial Trauma, Memory and History in Léonora Miano’s Contours of the Coming Day.