Разговор са Софијом Вуковић Петрик: Сваки превод је нова авантура

Софија Вуковић Петрик већ годинама преводи са норвешког и својим радом приближава српским читаоцима савремену скандинавску књижевност. Њени преводи су ненаметљиви, прецизни и пуни осећаја за ритам и тон. Поводом српског издања романа Гејра Гуликсена Бићу поново добар, разговарали смо са њом о преводилачким изазовима, простору за креативност и о томе шта значи пренети један језик у други, те како изгледа ући у свет једног писца.

Када сте схватили да Вам се свиђају скандинавски језици?

Тај избор био је помало случајан, желела сам да студирам језике али не енглески јер ми је то деловало „досадно“, хтела сам неки „егзотичнији“ европски језик. Од комшинице која је студирала шведски чула сам лепе ствари о катедри за скандинавистику, а за баш норвешки сам се одлучила јер су у том тренутку могућности биле веће за одлазак на студијски боравак у Норвешку него у Шведску (дански тада није био у понуди). Иначе од детињства волим скандинавску књижевност, Пипи Дуга Чарапа ми је омиљени лик, а у средњој школи сам почела да читам Јустејна Гордера, то је исто делимично утицало на мој избор студија.

Јасно нам је да говорни језик и језик књижевности, у употребном смислу, нису исти, укључено је толико фактора, као да сама ауторова поетика није довољна. Колико Вам је напорно да се „углавите” у задате језичке оквире различитих аутора и онда их пренесете на српски?

Зависи од писца, савремена скандинавска књижевност генерално тежи једноставности језика, тако да то само по себи није проблем. Изазов је, а понекада и немогуће, пренети одређене језичке нијансе, ако су присутне, норвешки има мноштво дијалеката и два књижевна језика, неке од тих разлика се у преводу, нажалост, неминовно губе. Такође, сленг и младалачки говор, са којим сам се сусретала при превођењу књижевности за младе често захтевају консултације са млађим генерацијама, да бих знала какав је сленг тренутно актуелан код нас. Трудим се при сваком преводу да што верније пренесем стил аутора у оквиру ових ограничења.

Како изгледа Ваша припрема за превођење, приближите нам шта све тај процес подразумева?

Опет зависи од књиге, да ли је у питању белетристика, књижевност за децу или документарна књижевност, свака носи са собом посебне изазове. Искрено, највише волим да ускочим у превод наглавачке, почнем да радим па онда истражујем током превођења, често се враћам на већ урађена поглавља и ревидирам у складу са тим. Упознајем се са биографијом и претходним делима аутора, а када је документарна књижевност у питању и са материјом којом се књига бави, а било је ту филозофије, етнологије и културологије, лингвистике, филма и разних других тема.

Колико имате простора за „лични печат”?

Заиста не знам, заправо се трудим да се ја као преводилац што мање „видим“ у преводу, али свесна сам да то није могуће. Можда би на ово питање могао да одговори неко неутралан ко би прочитао моје преводе, нисам сигурна да сам у стању довољно објективно да сагледам сопствени рад.

Како решавате проблем „непреводивих” речи, фраза…?

Опет зависи од типа књиге, неопходно је наћи најприкладнији могући израз. Запитам се шта бисмо на српском рекли у тој ситуацији, шта би звучало најприродније. Понекад је потребно потпуно деконструисати и реконструисати реченицу да би се дошло до задовољавајућег решења.

У ком делу превођења највише уживате?

Обожавам превођење, поред књига ја сам и судски и стручни преводилац и сваки нови превод је нова авантура за мене. Пошто такође радим и као наставник језика, највише волим дане када немам часове и могу на миру да се посветим преводу. Уживам у истраживању и тражењу решења за сваку потешкоћу, и на крају у читању готове књиге.

Да ли је Гуликсенов роман Бићу поново добар био преводилачки изазован или ужитак или и једно и друго, а што да не, и нешто треће?

Једно не искључује друго што се мене тиче. Гуликсен има јако суптилан осећај за иронију и хумор, надам се да сам успела то да пренесем. Сем тога највећи изазов током тог превода био је да нађем времена за њега, јер сам га радила уз малу бебу код куће.