Рат и медијске лажи – „овако су владе манипулисале атентатима“
Мишел Колон – о монополу над информацијама
„Агресивни рат може да се заснива једино на медијским лажима (Ирак, Сирија, прим. редакције); првенствени циљ владȃ јесте да изазову дезинформацију како би добили овај консезус који иначе не би постојао у јавном мњењу“ тврди Мишел Колон за Il Manifesto. Овај интервју односи се на књигу Ја сам или ја нисам Шарли? која је на италијански преведена као Ефекат бумеранга (издавач Замбон)“.
Шта мислите о слободи информисања у Европи и у Француској данас, да ли је било промена после напада на Шарли Ебдо 2015?
Оно што добро познајем, односно Француску и Белгију, мислим да су атентати у јануару (Шарли) и у новембру (Батаклан) на несрећу преузети и изманипулисани од стране елитa. Требало је предузети једну велику расправу да би се разумели дубоки разлози. Анализирати одговорност САД и Француске и њихових савезника у експлозији тог тероризма, на пример са књигом Džihad made in USA мог младог колеге из Инвестиг’Акције, Грегоара Лалијеа или са мојом књигом Ја сам или ја нисам Шарли? из априла 2015. Уместо тога, елите су више волеле да сакрију своју одговорност плашећи становништво погрешно га информишући како би оно подржало рат у Либији и у Сирији, забрањујући расправе на телевизији (критичке емисије су напросто укинуте), позивајући муслимане да „осуде“ атентате као да су они били одговорни за њих, а не Вашингтон и Париз.
Шта подразумевате под појмом два аршина у борби против џихадизма јер с једне стране имамо борбу, а са друге Европу која потписује споразуме са Саудијском Арабијом или Катаром, главним спонзорима џихадистичких група?
То заиста заслужује Нобелову награду за лицемерство. Не само зато што су Саудијска Арабија и Катар били локални агенти, већ још више зато што је читаву операцију „евроџихадизма“ осмислила ЦИА по наређењу Обаме и Клинтона. Ова двојица бојали су се после Бушовог неуспеха у Ираку и у Авганистану и ангаживања америчких трупа у Либији и у Сирији. Они су, дакле, склопили савез са либијским огранком Ал-Каиде (ГИЦЛ) како то излажем у својој књизи. Ослањајући се на саме америчке изворе (ЦИА, адмирал Ставридис заповедник НАТО у Либији, академија Вест Поинт) или француске изворе (бивши припадници тајних служби). Саудијска Арабија и Катар су локални агенти, али ЦИА је та која је створила те терористе у логорима за обуку у Јордану.
Моја књига показује да је Сирија била нова верзија Операције Бин Ладен, 1979, када је ЦИА, по упутствима Збигњева Бжежинског, ангажовала и обучила једну допунску војску, са терористима који су потицали из 40 земаља, како би оборила напредњачку владу Авганистана. Та операција, цинична и злочиначка, била је велики успех у очима самог Бжежинског (ког сматрам најутицајнијим стратегом америчке политике мешања). Један такав „успех“ поновљен је да би се непосредно интервенисало у Босни, на Косову, на Кавказу, у Либији, у Сирији. Дакле, сав тај тероризам није „made in Islam“, него „made in USA“.
Шта Ви мислите о разлозима атентата у Европи? Зашто тако велики број атентата нарочито у Француској и у Белгији?
Упорна криза капитализма изазива велики „вишак“ радне снаге; млади из радничких четврти који потичу од усељеника добијају, дакле, образовање лошег квалитета; дискриминисани су код тражења запослења, у свакодневном животу и од стране полиције. Капитализам им шаље врло јасну поруку: баш нас брига шта ви мислите о Израелу или о рату у Ираку, нисте нам потребни, не сматрамо вас стварним грађанима, већ једино привременом радном снагом коју узимамо и коју одбацујемо као употребљене папирне марамице. То стање „без будућности“ ствара код омладине осећај безнађа којим се може објаснити паљење кола, приступање фашистичким паравојскама или приступање Даешу.
Шта се може учинити да се бори против феномена џихадизма у Европи, а посебно у Француској и у Белгији?
Поступати потпуно супротно од те политике коју сам управо описао. 1. Скратити радикално радно време како би се створила радна места; 2. Укинути расистичку дискриминацију на сваком плану; 3. Окончати цензуру у званичним средствима јавног информисања и започети праву расправу о осетљивим питањима: Израел, нафта, амерички и француски ратови на Средњем Истоку, у Африци и свуда; 4. Борити се против наоружавања које приморава европске земље да расипају новац на ловачке авионе и друго наоружање које не спречава тероризам него га распламсава. Не бори се против безнађа ракетама, већ друштвеном Правдом и престанком пљачкања.
Време је да се престане са подржавањем назадњачких и насилничких монархија на Средњем Истоку . Време је да почнемо да поштујемо суверенитет свих арапских земаља да бисмо их пустили да слободно управљају својим енергетским богатствима у циљу добробити њиховог становништва; као што су то чинили Хуго Чавез, Ево Моралес, Рафаел Кореа. Време је да се оконча израелски колонијализам са његовим апартхејдом и његовим етничким чишћењем. Време је да се поштује међународно право и Повеља ОУН која забрањује рат.
Наравно, елите неће учинити ништа од тога јер то је у супротности са њиховим економским интересима. Једино народно заузимање, почев од битке за информацију, могло би да то наметне.
Већ неколико месеци не говори се више о Даешу, Макронова политика је стварно ефикасна да би се контролисао феномен џихадизма у Француској?
Даеш су победили не Вашингтон и Париз, већ савез Сирија–Хезболах–Русија. Путин је био тај који се успешно супротставио западњачком мешању и коренито променио однос страна на терену. Био је то историјски преокрет који има светски домет. Заиста, успон моћи Кине, стварање осовине Пекинг–Москва, јачање шангајске Организације за сарадњу која омогућава независност азијског континента у односу на Вашингтон (то је била ноћна мора Бжежинског и Кисинџера).
Све то чини да време једне једине суперсиле, која је себи дозвољавала све ратове које је хтела, није дуго потрајало. САД траже како да спрече то скретање према једном мултиполарном свету, али немају решења.
Привредно слабљење, политичке и моралне кризе, слабљење војне превласти, одређени губитак монопола над информацијом; систем је у кризи, али и алтернативне снаге такође. Заиста, европском левицом још увек влада колонијални и патерналистички став, арогантан према народима са Југа: она се поистовећује са колонијалним ратовима, она се не бори против медијских лажи. Тако дуго док она радикално не стане на страну жртава, нисмо у могућности да оборимо тај нечовечан систем.
Који је ниво цензуре, по Вашем мишљењу, поводом ситуације на Блиском Истоку у европској штампи?
Ми живимо у „ратној пропаганди“. На информацију имају монопол мултинационалне компаније и њихове владе. Свака информација која противуречи званичној верзији или се прећуткује или исмева. Независни медији на интернету демонизовани су и прети им се потпуном цензуром. Макрон и ЕУ припремају законе против лажних вести. Гугл и Фејсбук активно сарађују са конвенционалном штампом како би уклонили незгодна средства јавног обавештавања. Какав парадокс: они који стварају лажне вести иду у лов на оне који шаљу упозорења!
То је веома узнемирујуће, у Француској и у Белгији шири се права клима интелектуалног терора у којој се демонизују и клевећу они који траже истину у чињеницама, они који слушају обе стране у сукобу.
Кад је реч о рату, званични медији изврћу руглу сва правила новинарских школа. Без грађанске мобилизације да се захтева слобода расправе, да се заштите и подрже независни новинари, да се активно шире скривене истине, идемо ка једном новом макартизму: ка масовној операцији застрашивања и индоктринације духова. Војни рат праћен је психолошким ратом који му је неопходан. То је логично јер људи нису чудовишта: ако они сазнају праве разлоге ратова и прикриваних злочина, захтеваће њихов моментални прекид, као што смо видели за време рата у Вијетнаму. Један нападачки рат може да почива једино на лажи. Стварни циљ дезинформације и тог психолошког рата, јесте, дакле, сâмо европско становништво. Отуда журба да се створи једна независна и међународно усаглашена грађанска информација.
Извор: Инвестиг’ Акција
Оригинални извор: Il Manifesto од 30. маја 2018.
Интервју са Мишелом Колоном водио Стефано Мауро
Превела: Проф. др Љиљана Матић 05. новембра 2020.
