Приказ романа „Поподне писца”
Трећа награда на Прометејевом летњем конкурсу
рад: Поподне писца, Петер Хандке
аутор: Александра Мишић
Онај који ствара и уништава, који се понекад игра Бога, а понекад у очају загледан у белину испред себе дозива музе, то је писац. Спреман да све што је написао, запали. Целу ноћ да седи и ствара, не марећи за храну и сан. Самоуништитељ, често несрећан и сам. И то је писац. Онај који твори причу, а само она је вечна.
Живи у кући на усамљеном брду. Усамљен и горд, као Дучићев јаблан, Јакшићев орао, Бодлеров албатрос… А та кућа, посебна је, као и он. С прозорима на све четири стране света, дивна метафора! Хандкеов јунак, Писац, још мистериознији од Јозефа К. јер ни имена нема, тако понекад одлази, а не иде му се, доле међу свет, профан, празан и безбојан. Роман је програмски текст о настајању књижевног дела. Писац има свој затворени свет у коме је сам, попут бајроновског јунака утопљен у сплин. Осећа своју посебност, али, није спокојан. Страх који га спутава, ирационалан је, но непремостив. То је страх да ће га једног дана напустити мисли и језик. И Брана Петровић пева како га „у јатима напуштају речи“. Стога Писац креће у потрагу за надахнућем, јер без њега, само је празна љуштура, Малармеов лабуд који из језера излази на обалу и претвара се у смешну гуску. Силази међу обичне људе, а тамо све врви од живота и фабула се разлива у фрагменте носећи причу даље, када се дешава прави салто мортале који ће протагонисту заувек променити. Уместо инспирације која води до хепиенда, један догађај ће осветлити оно описује и Библија у Књизи Проповедниковој: „Таштина над таштинама, све је таштина“. У мрачној улици Писац наилази на групу људи која га препознаје. То је први брег који његов его није могао да пређе (Андрић у „Знаковима поред пута“: „Идем као пешак који треба да пређе брдо.“). Бреме популарности угодно је, али понекад жуља. А онда, нова узбрдица: у књижари, Писац схвата да му је веома важно да његова књига буде стављена у излог. То је начин да нахрани сујету док у исто време у њему нараста страх да ће се једног јутра пробудити без моћи да било шта напише. И трећа сумња расте, као тесто које прелази ивице посуде: а шта, ако је све већ написано, ако се речи само врте у круг? И шта се суштински ново уопште може написати? Како писати о прељуби после „Ане Карењине“? Могу ли се дочарати читаоцу раздируће мисли тако дубоко као што је то учинио Достојевски са Раскољниковим? Могу, али треба испунити услове. Најважнији је самоћа. Не може се стварати у вреви, друштву профаног света (то су они докони морнари у Бодлеровој песми „Албатрос“).
Већ смо рекли: писци су горди усамљеници, као Оњегин, Ленски, Чајлд Харолд. Писци су чудаци. Али предивни чудаци. Као монах Богу, тако се они заветују. Њихови завети су непристајање и незадовољство. Писање је непристајање на баналне теме, супротстављање ефемерном, „обез-себљење“. И вечито незадовољство собом, тај дивни баксузлук да увек можеш боље, не од других, већ од себе самога. „Дићи ћу руке од себе сањаног“, каже Ахмед Нурудин. Писање је излазак из себе, из скучености свог бића, то је жеђ за „пратекстом“. У његовом кошмарном сну сви имају текстове осим њега. Без писања које значи живот, Писац је изгубљен. Симболика је јасна. И сам Достојевски је рекао да би свакако завршио у умоболници да се није бранио писањем. Петер Хандке уздиже чин стварања књиге на метафизички, анђеоски. Клања се папиру у писаћој машини. И увлачење тог папира је симболичан чин. Као погружавање у воду, као први удах новорођенчета, као круне на глави младенаца кад ступају у брак. Отпочиње неизвесна авантура са непознатим исходом. То је приказивање рана читалаца, при чему се вешто скривају сопствене. У том предивном контрасту налази се смисао свега. Писац је реч која се пише великим словом.
