Приказ романа „А могао сам бити геј”

Рецензија романа Срђана Марјановића „А могао сам бити геј”

А могао сам бити геј је зачудјујуће интригантна, дугометражна Марјановићева прича, па добро, више у неком секси духу, али на трагу оних ранијих његових, Жице и Нисам ти баш све рекао, у чијем сам поседу, а радња романа овде се углавном одвија у престоници уз честе излете по YU и у потпуном r&r маниру је. Наизменичне сторије, које се у наставцима овде смењују, прва она, када човек остане без брачног друга након пола века заједничког живота, те друга, она, из младости и старе добре Југе коју су, мање-више сви заборавили из разлога оног, било је исувише добро да би потрајало, и, човекових наивних схватања да од доброг можемо у још боље, а што је у домену тешко схватљивог… Марјановићеви романи су несумњив доказ, онај, да о рокенролу и могу писати само квалификовани искључиво, они који су прошли тај животни пут, а не они који измишљеним својим желе у жижу интересовања пошто-пото. Невоља код оваквих романа писаних у форми наизменично два романа, је та што се тек загрејете, уживите у први, а онда имате наставак другог, па тако, као да вас Вим Хоф метода туширања хладном водом пресече. У једном тренутку сте у Биоградуа, са друштвом у кампу, уживање младалачко, потпуно оно, да бисте се након извесног нашли у Београду, уз жицу ишчекивања, неизвесности, те drinking lonely coffee… У реду, то је оно што аутора овог сврстава у врхунске, неизлобиране књижевне креативце… Успут, у потпуности се слажем са аутором када пише „остаћу у оном мом времену, јер ми је тамо много лепше, све док не рикнем”. Да је Југа својевремено била Запад, имамо потврду ауторову у епизоди када су по СССР-у наше рокенрол групе и забавњаци уживале статус мега звезда, а са догодовштинама по градовима смо поодавно упознати захваљујући управо оваквим насловима. Марјановић је у једном од својих наслова писао о одласку у пошту да би се телефоном јавио својима, а на зиду је видео мапу Европе обојену у плаво-бело, земље Варшавског пакта су биле означене црвеном, а западни блок плавом…

Бројне су, овде, љубавне авантуре нашег јунака које није потхрањивао баханалија вокабуларом, вулгарностима, неприхватљивим за нас одрасле у неком моралнијем друштву, за разлику од рецимо иних аутора и наслова попут Сексуалнонеморалан тип или Изгужване мисли, него се у складу са својим (дакако и нашим) примереним васпитањем сасвим пристојно обраћа читаоцу и ту умногоме одскаче од сличних, а што као потписник овог приказа изузетно ценим те одајем признање аутору, убеђен да исто деле многи из генерације којој припадам, генерације одрасле уз хипи покрет и рокенрол друге половине шездесетих те прве половине седамдесетих. Помислим како се овде ради о љубавним авантурама негдашње exYU рок звезде (ауторовим можда). Збивања и лав стори се у садржају наслова смењују невероватном брзином, час на мору, па онда у Београду и осталим градовима уз детаљне али у границама пристојности осликане те еротске, без вулгарних words and sentence, али збиља у том прихватљивом тону, попут његових песама. Читаоцу се можда учини како је секса можда и превише у овом Марјановићевом роману, но, то је и прилика да они прочитају шта су пропустили у младости уз констатацију да поправни није могућ јер, доживљено овде је привилегија искључиво оних који су живели рокенрол. Имамо поткрај романа занимљиву  епизоду нашег јунака са извесном госпођом из Бијељине те замало и стизање на циљ, који је подразумевао сродну душу, љубав каквој је тежио и закључак да ипак није све у сексу, али авај… Оно, везано за наслов романа А могао сам бити геј ваљда само из разлога да се више пута нашао у таквој позицији а из које излази као победник (или губитник како за кога) успешно одолевајући том, а могао сам бити геј искуству. Марјановић роман предокончава сентименталним повратак путовањем у стартна животна присећања када је бројао само четири године, брижне родитеље, другаре и другарице… А свршава са Нином из у суседству самоуслуге са којом и збиља налази оно чему је тежио. Сјајан роман од још сјајнијег аутора, који, као и у својим песмама не може да нас разочара, него обрадује само.

аутор Живко Ивковић

приказ прузет са сајта: Proza online