Приказ дела „Настанак европских језика”

Друга награда на Прометејевом летњем конкурсу

рад: Настанак европских језика, Марио Алинеи
аутор: Иван Радановић

Када теорија доминира, не доводи се у питање. Претпоставкама усмерава научни рад, а овај је, резултатима, снажи. Своје задатке, да објашњава и предвиђа, мирно испуњава.

Када је класични економиста Давид Рикардо на приговоре како његова теорија не одговара стварности, одговорио „тим горе по стварност“ – илустровао је инерцију својствену науци. Инерцију због које често, из практичних или идеолошких побуда, занемарује истину.

Кад посустане, запада у кризу. Глас подижу нове теорије, које захтевају године академског рада.

Тај пут одабрао је Марио Алинеи (1926–2018), италијански филолог и палеолингвиста. Каријеру је крунисао теоријом континуитета, којом оспорава доминантну индоевропску лингвистичку теорију засновану на раду археолошког двојца Гимбутас–Ренфру. Према Марији Гимбутас (1921–1994), преиндоевропском становништву старе Европе означила је крај инвазија Индоевропљана. У бакарном добу, пет миленијума пре Христа, пастирски, ратнички и патријархални народ са истока покорио је земљорадничке, мирољубиве и матрифокалне заједнице староседелаца, наметнувши свој језик. Не би ли ублажио теорију инвазије, Колин Ренфру (1937) је долазак Индоевропљана померио у млађе камено доба предлажући, уместо насилне инвазије, локалне процесе акултурације. Тако су се, технички и културно надмоћни, Индоевропљани проширили Европом. Импликација ових теорија дисконтинуитета је да данашњи европски језици имају ваневропско порекло.

Алинеи Ренфруову модификацију признаје као мали, али недовољни помак: обе теорије одбацује. Главни разлог су непостојање археолошке потврде инвазије и језичке замене и прекратак хронолошки оквир.  „Управо је идеја о Великој инвазији оно што баца огромну сенку сумње на ‘прединвазиону’ праисторију свих европских народа и језика – спречавајући нас да је спознамо“, пише Алинеи. Како би наша спознаја прошлости била истинска, потребна је теорија континуитета.

Управо такву нуди Алинеи. Актуалистичким учењем, према коме је најдубља прошлост повезива са садашњошћу, уз тезу да језике и дијалекте пре одликује чување него мењање – конструише нов модел етничког и лингвистичког формирања. На основу прецизних преклапања археолошких слојева Европе и њених лингвистичких целина, указао је на суштински демографски и културни континуитет између каменог и металног доба у Европи. На основу тога, наше порекло датира у старије каменог доба. Никакве катастрофе, инвазије или језичке замене, напросто, нема.

„Требало је много година да би се оно, што сам у почетку сматрао тек доста смелом хипотезом, трансформисало у методолошки кохерентну теорију“, описује Алинеи свој рад, којим се потврдио као главни заступник језичког континуитета. Интердисциплинарном приступу сведочи више од 1.200 референци којима читаоца упознаје са савременим налазима археологије, генетике и лингвистике.

Иако се фокусира на Апенине, за аутора је Балкан „најплодоноснији за теорију континуитета“. Само тамо могла је да се изнедри најбројнија етно-језичка група у Европи: Словени. Како, ако смо на ове просторе дошли тек у шестом веку? Управо та, ничим недоказана теза, за аутора је „крајње апсурдна“. Права постојбина Словена је Подунавље, одакле је, када се већи део континента одледио, почела селидба на север. Ауторове тезе да је јужна словенска грана изнедрила источну и западну и да су носиоци напредних подунавских култура каменог доба, почев од Лепенског вира управо Јужни Словени – револуционарне су.

Алинеијева студија обилује оваквим импликацијама по фундаменте европске, али и наше националне историје. Управо зато домаћој култури ово дело, суиздато од стране новосадског Прометеја и Библиотеке града Београда, преводилачком бравуром др Ивана Димитријевића, представља епохалан допринос.