Оснивање Српске православне цркве

Религија древних Срба била је нека врста монотеизма утолико што су они веровали у једно врховно биће – громовника Перуна. Постојали су и богови нижег реда, виле, суђенице, парке, вукодлаци и кућни богови, заштитници дома.

Прво покрштавање Срба

После успешног прогона Авара из Далмације, које су Словени остварили уз помоћ византијског цара Ираклија (610–641), Словени су послали петицију којом су тражили учитеље који би их увели у хришћанску религију. Ираклије је пристао на захтев и послао латинске мисионаре из Рима. Тако око 640–642. почело прво покрштавање балканских Словена, Срба, које је доживело неуспех јер латински мисионари нису познавали језик својих преобраћеника.

Друго покрштавање Срба

После првог неуспеха, Срби су поново изразили жељу да међу собом виде хришћанске учитеље. Рашка епархија је вероватно основана 870. године у оквиру Бугарске патријаршије и до времена Светог Саве остала је као једина за Србију. Мисионарски рад солунске браће, Ћирила и Методија је створио реалан темељ на којем ће бити грађена будућа Српска црква. Константин је саставио алфабет за Словене и браћа су превела најнеопходније књиге за црквене службе на старословенски језик.

Јеретици у Србији – богумили

Као ни многе друге цркве, ни Српска црква није могла избећи одвајање својих припадника које су са собом одводили јеретици и лажни учитељи. Свештеник Богумил био је организатор, а можда и родоначелник ове јереси коју је одликовао дуализам. Веровали су у Бога Доброте и побуњеника Сатанаила. Утицај ове јереси на Србе окончан је за време владавине Стефана Немање.

Архиепископија Српске цркве

Стефан Немања је био први који је стао на страну православља. За време његове владавине религија је постала исто што и закон и националност.

Немањин најмлађи син Растко, у монаштву Сава, постаје јеромонах, а касније архимандрит. Сава, тада игуман Студенице, одлази на путовање у Никеју како би се обратио патријарху и византијском цару за доделу звања архиепископа Српске цркве. Позиција Грчког царства у то време није била повољна, али је Савином захтеву ипак удовољено. У Никеји, у присуству цара Теодора I Ласкариса, Саву је за првог архиепископа Србије хиротонисао патријарх Манојло Харитопул, 1219. године и тако српска црква коначно добија аутокефалност. Седиште је било у манастиру Жича.

 

Извор: Андрић, Јелисије. Историја Српске цркве. Нови Сад: Прометеј, 2019.