Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Медији о књизи

Историја српске цркве Јелисија Андрића

Дело написано на енглеском језику пре стотину година, сада је доживело своје прво, двојезично – енглеско и српско издање

 

Јелисије Андрић

 

Када је пре стотину година било обележавано седам векова аутокефалности Српске православне цркве, те 1919. године Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219–1463)“. Међутим ова студија није била објављена током ауторовог живота. Ипак, своје прво, двојезично – енглеско и српско издање има сада, код новосадског „Прометеја“ и Радио-телевизије Србије, пошто је обележено осам векова аутокефалности СПЦ. Дело је на српски превела и приредила Ангелина Чанковић Поповић.

Ко је био Јелисије Андрић?

Књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон“ у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордсог универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.

Рођен је  1894. године у Ужицу, а Велики рат затекао га је као ученика на Богословији у Београду.Прикључио се српској војсци у повлачењу преко Албаније, о чему је сачуван и његов дневник који је као део збирке ратних дневника био објављен под насловом „Кад су војске пролазиле“ (издање „Народне књиге“).

Када се из Оксфорда вратио у Србију, засновао је породицу, запослио се као учитељ у Пожаревачком округу, а затим је радио као секретар Окружног суда у Чачку, па и као управник америчког Дома за српску ратну сирочад у овом граду. Књигу љубавних и религиозних стихова објавио је 1922. године, а секретар у Министарству социјалне политике постао је пошто су ратна сирочад стекла своје нове породице, настављајући да се бави књижевношћу. Преминуо је прерано, од туберкулозе, у 31. години, у Смедеревској Паланци.

У поговору овом богато илустрованом издању Ангелина Чанковић Поповић запазила је  да се не зна зашто оно није штампано за ауторовог живота, или непосредно после. Ипак, по њеном закључку, Андрићева књига појављује се такође у важном тренутку „када се Србија и српски народ, а са њима, као што је то по природи ствари вазда било, и Српска православна црква, поново налазе пред тешко пробојним и повисоким новоподигнутим зидом незнања и неразумевања на Западу, али и  на источним просторима Европске уније. Ту оригинални текст треба да помогне разграђивању поменутог зида.“

Јелисије Андрић је као младић од двадесетак година усавршио енглески језик, који му се отворио за сведочанство о историји српске државе и цркве и тако га учинио доступним већем броју читалаца, енглеског говорног подручја и шире.

Своју студију засновао је на проучавању историографских узора, попут Јована Рајића, Илариона Руварца, Константина Јиречека, Станоја Станојевића, Стојана Новаковића, Павла Јосифа Шафарика…, великог броја дела руске славистике, као и литературе „латинске провенијенције“.

Како је то у предговору наглсио др Борис Стојковски, Андрић је био упознат са начелима критичке историографије, као и са дотадашњим достигнућима српске историјске науке. Суштински значај ове књиге др Стојковски види у томе што је пре једног века написана на енглеском језику, и то на једном од најугледнијих универзитета икада. Такође, важно је и то, како тврди др Стојковски, што је ова студија свеобухватна у погледу тадашњих доступних извора и релевантне литературе, а говори о периоду постојања самосталне српске државе, „било немањићке, било деспотовине“. О бројним изворима сведоче богата библиографија, регистри географских појмова, црквених управних области, личних имена, етнонимима и популационих заједница, манастира и цркава. јелисије Андрић применио је  специфичну хронологију српских епископа, архиепископа, митрополита и патријараха, заокруживши једну целину српске средњовековне цркве, што је такође запазио др Стојковски.

Студија почиње временом доласка Словена на Балканско полуострво, наставља се религијом Срба као многобожаца, прихватањем хришћанства, затим добом Светога Саве и његових наследника, књижевним делима старе српске црквене књижевности, поглављем о старим сроским споменицима и црквама и манастирима, светитељима и грешницима, те хронологијом српских архиепископа и владара.

Посебно је занимљив и оригиналан одељак у књизи који говори о светитељима и грешницима:„Светитељи и грешници српског народа (то јест цркве) истовремено су и њгови најбољи представници. Преко њих, Срби су представљени као или склони греху или натерани на грех, а увек спремни да се покају и искупе за своје грехе. Грехови српских светитеља почињени су током њихове очајничке борбе за слободу. У тој борби, они су понекад били више политичари него хришћани, али то је било тако у већини случајева кад су имали посла са онима који нису ни сами поступали другачије. Та борба се настављала вековима…и они су грешили. А онда се све окончало варварском влашћу мухамеданаца. Српски светитељи били су страдалници, уверени да је страдање дошло као праведна казна божја. Светост српских грешника почива у њиховом искреном кајању, које их је пратило до гроба. У своје задужбине су ови краљљеви и монаси уградили покајничке молитве и надање. Кроз одјеке тих молитви и под рушевинама њихових задужбина, нараштаји ових грешника, затечени у ропству, налазили су снагу и инспирацију за истрајавање у сопственој борби „За крст часни и слободу златну.““

Аутор текста: Марина Вулићевић
Текст објављен у Политици 26. јула 2020. године

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.
[mc4wp_form id=“3701″]