О књизи Горана Чукића : „Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године”

Горан Чукић, „Санитет Србије и медицина света о епидемији пегавца у Србији 1915. године”

Књига др Горана Чукића, епидемиолога, поставља ствари на своја места – производ више од две деценије истраживања. Као повод и полазна тачка су јој радови др Станојевића и сарадника и пуковника Вилијема Хантера (1861–1937), руководиоца британске „анти-тифусне“ санитетске мисије у Србији пристигле у Ниш 4. марта 1915, који се на српском језику (такође код новосадског „Прометеја“ 2016. године) појавио скоро читав век након објављивања у Лондону 1920. године, а на коју је Чукићев рад својеврстан одговор.

Значај Чукићевог рада јесте тај што је јасно показао и доказао да су  војни санитет Краљевине Србије на челу са др Лазаром Генчићем већ предузели конкретне мере масовне депедикулације и то више од два месеца пре доласка британске санитетске мисије: Суботић дизајнирањем и радом „укопане“ пећи на „суви топли ваздух“, а др Генчић и инжењер Велисав Вуловић оснивањем „дезинфекционе централе“ у Нишу, која је у време доласка Хантера – достигла капацитет од 1200 корисника на дан.

Чукић уочава и доказује: српски санитет је крајем 1914. и почетком 1915. благовремено и правилно схватио на који начин се треба борити против епидемије пегавца након што су правилно проценили да је телесна ваш преносилац болести и да треба развашљивати не само оболеле, већ и здраве.

Аутора посебно занима  „закаснела рехабилитација“ др Лазара Генчића који је уочио да су ваши кључни преносиоци заразе. Скида се стигма са тадашњег шефа војног санитета. Чукић даје доказе да је Генчић лично тражио фабричке аутоклаве за сузбијање ваши – што је била директна примена Шарл Николовог открића, а то уједно значи да је Генчић схватио да је аутоклав противепидемијско, а не само хигијенско средство против молестанта. Тако сазнајемо  да је Генчић  оформио Комисију за сузбијање заразе при Врховној команди, дана 21. фебруара 1915. године.

Чукић разматра да ли је пегавац ендемска појава код нас, или је импортован (као што се то дуго тврдило), то ради на занимљив начин уз обиље примера, а аутор у овом свом капиталном делу расветљава генезу пегавог тифуса, како у свету, тако и његову појаву код нас.

Импресивна библиографија на крају књиге (у енднотама) показује са каквом пажњом и до којих детаља је тема истражена, а ауторова транспарентност и минуциозност у томе на који начин је дошао до својих закључака немају преседана. У овом смислу, Чукићев рад представља комплетну књигу, сада већ можемо рећи – ауторитативну на тему пегавог тифуса.

Ова књига поставља велики задатак пред домаће истраживаче. За све епидемиологе и љубитеље историје, пред читаоцима се налази један озбиљан, исцрпан рад са обиљем података и библиографијом, који могу бити предмет даљег истраживања многих историчара. Књига Горана Чукића поставља нове стандарде у домаћој историји медицине и представља ако не коначну, онда свакако најдетаљнију и несвакидашње информисану студију на тему епидемије пегавог тифуса и пегавца уопште у Србији.