О чему смо разговарали са Катарином Куцбеловом?

Непрегледно Бесплавље Катарине Куцбелове

Са нашом ауторком Катарином Куцбеловом, разговарала је Теодора Белић, а овај инспиративни разговор преносимо у целости.

Живот унутар непроходних граница је живот у суженом спектру боја

разговарала Теодора Белић

 

Катарина Куцбелова је истакнута савремена словачка књижевница чија дела истражују теме идентитета, трансформације и сећања, са посебним освртом на културно наслеђе и друштвене промене. Њени романи, између којих се посебно истиче Бесплавље (Modrosleposť) и Капица (Čepiec), баве се сложеним питањима личног и колективног идентитета у савременом свету, осветљавајући изазове живота у посткомунистичком друштву и миграције.

Савремена словачка књижевност, којој Куцбелова значајно доприноси, све више интегрише гласове жена и нове теме, обогаћујући националну и културолошку рефлексију и проширујући дијалог унутар и ван граница земље. 

Разговарали смо са Куцбеловом о њеном приступу писању, инспирацијама и месту које заузима у данашњем књижевном пејзажу.

Теодора Белић: У свом стваралаштву често истражујете теме идентитета и трансформације. Како видите однос између личне трансформације и културног наслеђа, посебно када су у питању словачка традиција, културно наслеђе и фолклор? Како тај однос утиче на ваш креативни процес?

Катарина Куцбелова: Идентитет је тема у више мојих књига, пре свега у оба моја романа – Капица и Бесплавље. Први пут сам се интензивније бавила тим питањем у збирци песама Мали-велики град. То је у неку руку повезано са окружењем из ког долазим – из земље која има мање година од мене. То је кључан моменат који се можда у источној Европи потцењује. Рођени сте у једној земљи а живите у другој, а да нисте променили место становања, што многи источноевропљани ипак чине. Мислим на масовни егзодус младих из земаља југоисточне, источне и средње Европе. Ту тему обрађујем управо у књизи Бесплавље. Још једна ствар је што моја земља нема богату културну и књижевну традицију и много чини да и тај кратак културни континуитет редовно нарушава. Остаје дакле народна култура, која је углавном рефлектована из мушких позиција. Управо тиме се бавим у књизи Капица, али посматрано, наравно, из женске перспективе.

Ја живим у Братислави. Наш град се директно граничи са две државе, а током комунистичке диктатуре био је одсечен од западног света, ограђен бодљикавом жицом према Аустрији, иако смо некада делили заједнички културни простор. То је врло специфична и сложена ситуација и могла бих да причам даље о разликама западне Европе у односу на културе источне Европе, питањима антропоцентризма, вештачке интелигенције и слично.

Теодора Белић:  Суоснивач сте најзначајније словачке књижевне награде Anasoft litera, ваш допринос књижевности није само ауторски, већ доприносите креирању књижевног простора за друге. Како балансирате између улога списатељице, уреднице и издавача и како то утиче на ваш поглед на књижевни свет?

Катарина Куцбелова: Веома је једноставно, имам већ доста година и бавим се различитим стварима у различитим периодима, не радим све одједном. Anasoft litera сам основала као песникиња, а пројекат сам предала у руке другима, када сам родила ћерку. Када је моја ћерка мало порасла, почела сам да пишем прозу. Издавач и уредница сам тек повремено. Такође се бавим и послом везаним за филм, менторством младих аутора и другим књижевним пројектима. Предност је што имам поглед на књижевно окружење из различитих углова. Мана је што понекад осећам умор и недостатак нових подстицаја, јер је Словачка мала, а и Братислава такође. Такође, желим да кажем да то није у потпуности мој избор, већ питање опстанка. Било би лепо да сам само ауторка, али такви периоди трају кратко. Највише од свега мој радни живот одређује породица и дете. Радим само оно што ми управо те околности допуштају.

Теодора Белић: У неким вашим књигама сагледавате како људи памте прошлост. Зашто је, по вашем мишљењу, важно истраживати начин на који памтимо ствари и какав то утицај има на наше одлуке и животе?

Катарина Куцбелова: Тумачење прошлости је такође једна од мојих тема. Прошлост коју још можемо да памтимо, али и ону коју не памтимо и истражујемо кроз сачуване изворе и тумачења. Свака прошлост је уједно садашњост, помагало ми је да то разумем изреком Benedetta Crocea. Могућност да обухватимо одређене историјске епизоде у њиховој комплексности је ограничена, јер их посматрамо кроз призму данашњег искуства и актуелних друштвених оквира и проблема. Дакле, то је увек само покушај да погледамо садашњост из другог угла и не узимамо је као једину могућност. Истраживање прошлости нам отвара могућности за размишљање и мењање садашњости.

Теодора Белић: Ваше песме делују промишљено и прецизно, али се баве разноврсним темама. Какву улогу у вашем писању има оно што остаје неизречено или само назначено?

Катарина Куцбелова: Много важнију него што је написано. Те делове пишем заједно са читаоцима.

Теодора Белић: Какву улогу, по вашем мишљењу, данас има савремена словеначка књижевност у обликовању националног и културног дијалога?

Катарина Куцбелова: То је добро питање, и сама размишљам о томе какав траг остављамо у периоду прекомерног продуковања и инфлације писане речи. Наравно, позиција писаца се мења, када је реч о словачкој књижевности у великој мери и због тога што се са мојом генерацијом у књижевности појавио велики број жена. Оне су унеле и нове теме. Сада освајају награде, преводе се њихова дела и пише се о њима. У време мог дебија још је трајало доба када се књижевност писана женским писмом није сматрала равноправном. Биле смо као неки додатак главном току. Тако да, ако књижевност има неку улогу, она доприноси комплексности рефлексије.

Теодора Белић: У роману Капица се усредсређујете на историјски контекст и личне приче. Какву улогу има сећање и његово очување у овом књижевном делу?

Катарина Куцбелова: У тој књизи сам поставила „усмену историју“ као основу. За границу онога што је „истина“ узела сам оно што сам чула, рачунајући и селективност сећања, односно заборав. Не постоји никакво „али то није било тако“, јер у књизи Капица важи оно што су ликови моје књиге прогласили за истину и то је прошло и кроз моје памћење, нисам ништа снимала. На крају се показало да су управо те личне приче биле преносиве не само унутар наше земље, већ су се на различитим нивоима са њима идентификовали и читаоци у земљама где је књига објављена.

Теодора Белић: У роману Бесплавље ликови често путују кроз различита места. Како, по вашем мишљењу, таква путовања утичу на темпо и ток приче?

Катарина Куцбелова: Да, они путују попут птица селица, које су такође важан мотив у књизи. Истовремено, у књизи постоји главни јунак који никада нигде не путује. Делимично због затворености граница у комунистичкој Чехословачкој, а касније јер није могао да се прилагоди животу изван тог, сад већ имагинарног, затвора у ком је навикао да живи. Остаје заувек на једном месту а свет се драматично мења, тако да иако се радња одвија на нашој улици (са измишљеним ликовима), требало је да створим контраст. Повремено одлазимо у прошлост и прелазимо границе, али се увек враћамо главном лику и главној причи.