Написала је књигу о злостављању: Интервју са Никол Хохолцеровом

Никол Хохолцерова има 22 године и у септембру је објављена њена дебитантска књига „Ова соба се не може појести“. У њему описује однос са наставника током основне школе.

„Не желим да читаоци моју књигу доживљавају као изузетну у смислу да је њена радња изузетна. Мало је необично што се то десило особи која воли да пише и која је од детињства желела да објави књигу. Али бојим се да је оно што се дешава у књизи, у извесном смислу, прилично често“, каже Хохолцерова.

У интервјуу описује и како је са оцем разговарала о књизи, колико је њених пријатеља имало слично искуство и зашто, према њеним речима, нико није зауставио злостављање чак и када је то постало јавна тајна у малом граду.

Написали сте књигу о девојци коју је злостављао старији мушкарац и признајете да је то било Ваше искуство. Да ли тај човек зна да је о њему објављена књига?

Зна. Чак ми је и честитао.

Да ли је прочитао књигу?

Не знам то. Покушавао је да ме контактира од објављивања књиге, али нисам одговорила и нећу.

Зар се не плашите како ће реаговати?

Не занима ме.

Књига се завршава када главна јунакиња напуни 18 година. Сада имате 22 године. Није ли ово искуство још увек све „свеже“?

Што се тиче писања књиге, мислим да је сасвим довољно свеже искуство. Текст не би био добар да сам га написала без дистанце, али не би био добар ни да догађаји у мени не изазивају емоције. Једноставно, мора да буде прави тренутак када човека више не боли, али истовремено и даље вришти у њему.

Имала сам осећај да је дошао тренутак, па сам почела да пишем. Стално сам се подсећала да ће ово бити моја књига, да ће на њој бити моје име, да могу да је напишем како год желим, и то је одједном било тако дивно ослобађајуће – када више нисам могла да контролишем оно што се десило, ја барем имам контролу над начином на који ће то бити написано.

Док сте писали, пролазили сте и кроз старе белешке. Да ли сте икада имали осећај да не желите да се вратите у тај период?

Имала сам тај осећај све време. Чак сам и потпуно заборавила на многе конкретне ситуације, морала сам да пишем људима који су знали за то да видим да ли се сећају нечега што бих могла да искористим. Оно што сам записала одједном ми је већ у време писања књиге било толико страно, одвратно и срамотно да сам прочитала тек у тренутку када ме је текст буквално гурнуо на то, јер је недостајало управо оно што је одвратно и срамотно.

Сећам се да сам се једног јутра пробудила, скувала кафу, запалила цигарету и механички рекла себи: сад седи за компјутер, отвори овај фајл и прочитај га. У почетку сам се осећала физички болесном од тих белешки, али сам онда наишла на један текст написан без ружичастих наочара које човек носи, рецимо, са шеснаест година, и имао је трагикомични ефекат. То што сам одједном почела да размишљам о нечему што дуго нисам могла ни да прочитам као материјал за књигу, на крају ме је невероватно ослобађало.

Књига почиње када јунакиња напуни дванаест година. Колико је људи знало да излазиш са старијим мушкарцем док си још била у основној школи?

Тада је то било само неколико мојих најближих пријатеља, који тада нису били одушевљени тиме, али, разумљиво, нису имали појма шта ће с тим. Међутим, како је време одмицало, све је више људи знало за то; Мислим да је то у нашем малом граду полако постало нека врста јавне тајне.

Да ли сте ретроспективно помислили како то да нико није пријавио полицији или вашим родитељима?

Сигурно нисам размишљала о томе у смислу да бих окривила све људе који су знали за то, а ништа нису урадили. Верујем да многи од њих радије не би уопште знали за то; можда су сами себи рекли да ће се то решити, да ће сазнати неко ко би знао шта ће с тим, или ће сазнати родитељи, или ће неко од нас доћи себи и призвати се памети.

Извор: dennikn.sk