Карловчанин у Великом рату

Богољуб Константиновић – ратни дневник карловачког Србина

Осврт на „Ратни дневник 1915–1917“ Богољуба Константиновића (приредио Жарко Димић)
пише: Момир Нинковић

„Једна од највидљивијих последица Великог рата, каже један француски историчар (Christophe Prochasson) јесте огроман број оних који су се латили пера да искажу и објаве своје искуство. Наравно, то се односи на Француску али, mutatis mutandis, сличну појаву налазимо у свакој националној култури озбиљније захваћеној Великим ратом“, истакао је у једном есеју Радослав Петковић. Премда се наведено односило, пре свега, на писање о Великом рату које је уследило по његовом завршетку. Свест о томе да се учествује у значајним историјским догађајима и потреба да се остави одређени траг о себи, о ономе што је виђено и доживљено, били су присутни још у току самог светског сукоба.

Поменуто је за „последицу“ имало то да је релативно велики број војника, учесника рата водио дневнике. Односно мање или више детаљно, у краћим или дужим временским одсецима, бележио своје – да се послужимо речима једног Солунца, Светозара Алексића – „удешаје и преживљаје“. Нажалост, многи од тих дневника и бележница нису сачувани. Један од јунака сјајне књиге Драгутина Паунића и Милије Ђорђевића „Три силе притисле Србијицу“ – Радојица Петровић – о наведеној појави сведочи: „Водио сам дневник: кад сам стигао у Солун свакодневно сам бележио. Син се играо и поцепао – ту је био крај мом ратном дневнику.“  Белешке његовог земљака и саборца Тихомира Миљковића имале су сличну судбину. „Донео сам и једну исписану свеску, као неки дневник. Погубила га деца за стоком. Деца носила за овцама и читала“ – наводи овај ратник из Азање.

Наспрам наведених случајева налазе се оне дневничке белешке које су – захваљујући бризи потомака, надлежних архивских установа или пак пуком игром случаја – успеле да избегну такву судбину. Захваљујући прегалаштву ентузијаста, неки од тих сачуваних дневника су – читав век после времена у коме су настали – дочекали да по први пут буду објављени.

*

Један од таквих дневника је онај који је Карловчанин Богољуб Константиновић (1877–1950) водио средином Великог рата – од јуна 1915. до јуна 1917. године. Бележница Б. Константиновића је – заједно са осталим документима из „породичне архиве“ (документи, писма, разгледнице, грађевински пројекти, „фотографске стаклене плоче“) – нађена на тавану куће Стевана Константиновића, захваљујући његовој супрузи Јелени која је о постојању наведеног материјал обавестила Жарка Димића. Према сведочењу потоњег, сав тај материјал је био „прекривен слојевима голубијег измета и прашином“, а сам дневник се налазио у „доста лошем стању“. Мало је, дакле, недостајало да дневничке белешке Б. Константиновића понове судбину поменутих загубљених и уништених дневника.

Благодарећи Ж. Димићу, историчару и књижевнику кога – бар на страницама „Кровова“ – није потребно детаљније представљати, наведено сведочанство је на стручан начин припремљено за објављивање. Уз одговарајуће прилоге, коментаре и уводне напомене – предано на увид научној и широј јавности. Појаву ове књиге можемо посматрати у контексту обновљеног интересовања за период Великог рата; до чега је дошло поводом стогодишњице првог светског сукоба. У вези са тим, током претходне деценије је објављен низ научних чланака, монографија, синтеза, одржани су бројни научни скупови, штампана репринт издања значајних књига, публиковани зборници докумената, мемоари и: дневници учесника. Све то је видно проширило границе научног знања о ономе кроз шта је српски народ прошао током овог великог ратног сукоба који је умногоме обликовао читав 20. век и покренуо процесе чије последице се и данас осећају.

*

„Ратни дневник“ Б. Константиновића објављен је у едицији „Србија 1914–1918“, заједничком издавачком подухвату Прометеја и Радио-телевизије Србије. Од 2014. године до данас, овом значајном едицијом је обухваћен троцифрен(!) број важних наслова. Попут осталих књига из ове едиције, и „Ратни дневник 1915–1917“ одликују одлична техничка припрема, тврд повез и препознатљиво дизајниране корице. Као читалац, поздрављамо одлуку издавача да, уместо енднота, у новијим издањима едиције пређе на фусноте. Структуру књиге чине уводне напомене Ж. Димића под насловом „Ратни дневник (бележница) карловачког Србина – аустроугарског војника Богољуба Константиновића (1915–1917)“ (стр. 5–11); за њима следи текст самог дневника (стр. 15–87), а потом је – практично у форми прилога – дат „Оригинални изглед ратног дневника Богољуба Константиновића“ (стр. 89–175); књига је засвођена биографском „белешком о приређивачу“ (стр. 177–180).

Осим факсимила оригинала ратног дневника Б. Константиновића, садржај књиге је обогаћен са 29 различитих фотографских прилога. У питању су слике Б. Константиновића (стр. 4, 8) и чланова његове породице (стр. 7, 9, 10, 11, 12–13, 18, 40, 68), потом Карловчана који се помињу у дневнику (стр. 16, 39, 57, 67), Ратничког гробља у Сремским Карловцима (стр. 73), те низ фотографија Нађварада (Великог Варадина), односно Орадее у којој се – највећим делом – одвијала „радња“ дневника (стр. 20, 23, 27, 30, 31, 36). У форми прилога су дати и документи чланова породице Константиновић (стр. 58), једна од дописница коју је Богољуб упутио брату Глигорију (стр. 25), џепни календар у коме су војници водили дневнике (стр. 14), насловна страна књиге (стр. 83) и огласи из новина (стр. 84) које Б. Константиновић помиње у дневнику, као и његови цртежи (стр. 84, 86).

*

Како би садржај дневника сместио у одговарајући контекст, Ж. Димић се у уводном поглављу осврнуо на Сремске Карловце и Карловчане у Великом рату, као и на однос аустроугарских власти према Србима. „И поред тога што су били држављани [Аустроугарске] они су трпели огромна мучења, шиканирања, затварање у логоре, као што је Арад, убијање под разним оптужбама у својим местима где су живели, а посебна стратишта била су на фронтовима у Галицији, Италији и према Србији.

Разне су и чудне људске судбине ових Срба, аустроугарских војника. Једна од таквих је и судбина Карловчанина Богољуба Константиновића. Ипак, не смемо заборавити да је један број Карловчана ступио у добовољачке јединице српске војске током боравка на фронту према Русији где су доспевали углавном дезертерством или заробљавањем, односно након предаје руској армији“ – истиче у вези са наведеним Ж. Димић. Приређивач, даље, у уводном поглављу говори о поменутом проналажењу Богољубовог дневника и „породичне архиве“ Константиновића, за које наводи да су „једна од познатијих и угледнијих карловачких породица“ из које је потекло више свештеника и трговаца.

Кроз основне податке о животу и раду Б. Константиновића (стр. 7–9), Ж. Димић нам приближава личност аутора дневника, на основу чега можемо боље да разумемо како садржај објављеног сведочанства, тако и одређене уписе који се не односе само на општа дешавања. Имајући, на пример, у виду да је отац Б. Константиновића био свештеник, постаје нам јасније зашто – као интернирац – недељом и празницима није радио, као и његови релативно чести уписи о похађању богослужења и причешћивању.

*

Ако узмемо у обзир да се школовао на Вишој техничкој школи у Бечу, да се бавио проналазаштвом и настојао да патентира своје изуме, јасно нам је зашто у возу са немачким војницима заподева разговар о „немачким железницама“. Ако уз склоност ка техници имамо у виду и његов таленат за цртање и израду „грађевинских нацрта за куће и качаре“, схватамо зашто у његовој бележници „срећемо“ цртеже појединих машина или податке о „уљаним воденим бојама“.

Од „формалних“ одлика дневника, чињеница да је вођен ћирилицом, такође, заслужује да буде истакнута, због тога што се она – као једно од националних обележја српског народа – током Првог светског рата нашла на удару аустроугарских власти (предисторија забране ћирилице у Дунавској монархији се може пратити од 18. века и Марије Терезије). Дневник јесте био лична ствар, али у времену опште антисрпске хистерије – која је у Црно-жутој монархији прерасла у државни терор над Србима – различите, наоко ситне ствари могле су да изазову подозрење власти (погледати, на пример, сумњичење старешина у вези са разговором који је Б. Константиновић водио са свештеником – стр. 32).

Употреба ћирилице – препознатљивог знака и симбола српског народа – у околностима опште србофобије, мржње која је у аустријској и мађарској јавности постојала према Србима, уопште није била пожељна. (Примера ради, један други Сремац, управник Казненог завода у Сремској Митровици, др Милан Костић је током Првог светског рата водио дневник латиницом.) Немамо довољно података да бисмо о томе говорили као о чину личног отпора, али је извесно да је Б. Константиновић, као неко ко се годинама школовао у Бечу, без икаквих тешкоћа могао да води дневник латиницом. Што је, у наведеним околностима (нарочито у периоду док је као војник боравио у Нађвараду), свакако, било доста опортуније.

(Текст осврта ће бити штампан у наредном броју часопису за науку, културу и уметност „Кровови“),

Цео текст можете преузети кликом на слику испод.