Како је Лаза Костић мислио пре готово два века – поуке историје

Нашој широј публици познате су многе појединости из живота великог песника Лазе Костића. Међутим, постоје и неке мање познате чињенице из живота овог великана, а то je сигурно његов политички ангажман. Лаза Костић је, уз Светозара Милетића, вероватно најинспиративнија политичка личност друге половине XIX и почетка XX века.

Живот Лазе Костића одвијао се истовремено на више планова: књижевном, песничком, новинарском, чиновничком, сенаторском, професорском, политичком и дипломатском. Најпознатији као велики песник, Костић је био и драмски писац, књижевник, преводилац, филозоф, дипломата, политичар и доктор правних наука. Објавио је мноштво дела, написао најљубавнију песму српске књижевности Santa Maria della Salute, али је, такође и заузимао значајне позиције на политичко – дипломатској сцени.

У наставку доносимо неке од мудрих мисли великог књижевника, које нам и данас итекако могу послужити као путокази и смернице којих се ваља подсетити.

„… и признајем, да нема тих песама, да нема те божанствене симболике у нашој божјој служби, да не бих никада имао унутарњег нагона ступити у храм божји; као песник заносим се чисто сећањем на наше беле, скровите самостане, на њихов давнашњи, благодатни значај, на њихове задушне осниваче, побожне им намере и омануте наде… баш ме зато мора двоструко заболети кад видим како се то изопачава…“

„…што је која држава у већој опасности споља, то је нужнија и спасоноснија по њу опозиција, која није ништа друго до најприроднија и најпоузданија контрола државној власти.“

„Чим пристане мала суседа на све услове веће пријатељице, њој ће се наметнути таки уговор који ће јој исцедити срж из костију, који ће је учинити узетом економно и финансијално, а потом и морално и одбрамбено. Што је у мирном том освојењу најопасније по малу државу, то је што навек неке поједине особе морају имати личне користи у опадању државне снаге. Дабоме да је и та корист само привидна, само тренутна, јер ни један држављанин, ако мисли остати у држави, не може имати трајне солидне користи ни за саму своју личност у опадању државне снаге. Али да се то увиди и осећа, за то хоће високи степен умне и моралне моћи, којом и у већим и старијим државама, врло мало људи располажу.“

„Народи су навек захвални, особито мањи према већима, и сасвим је немогуће да који народ мрзи други народ ил’ другу држљву ако му је та држава чинила добра. Да се пак укорени мржња у читавом народу, особито у мањем народу према великој суседној држави, … ту треба да је претходно читав низ непријатељских поступака те велике државе према своме мањем суседу и његовој браћи…“

„Словенска узајамност! Боже мој! Тако су нам празне моралне касе, тако их је исцрпио све већи и већи буџет неслоге и ограниченог разиласка, а с друге стране толико смо опет задужени, да нам је готово сваки лист историје једна облигација пакленој сили, крвљу написана, потписана крвничким именима, што јој је хипотека будућност, блаженство душе идући поколења; па поред тако грдног, поред тако старог дуга, како још човек да помисли и на даљу узајамност?“

„…слога између архијереја и народа може бити само ако ће они за и уз народ, а не ако ће народ за и уз њих.“

„Само онај човек може од ничег не зазирати у кога је чиста савест;…“

„…ил’ ће државна власт бити у стању искључене стихије у шкрипцу држати или не. Ако јој испадне за руком, онда у мирно доба може се одржати, напротив пак у времену опште невоље и опште опасности наћи ће искључене стихије немоћне, узете, које ће се сваком нападају подати.“

„…јака, силна култура не чека да ју ми потражимо, намеће се и сама, особито ако изближе може упливисати на мање племе, које се ласно претопи.“

„Разметање и тиранисање према слабијима од себе навек је у свези са удворичким пужењем према јачима и вишима, и те две гнусне противности у нарави увек се налазе у подлих карактера, особито у политичком животу.“

„Ти журиш! – Ја знам, ја признајем да је то једно од првих, од најзамашнијих начела новога доба, и по свој прилици да се по томе твој занат… и зове „журналистика“. То је тај американски систем жељезничког обрта примењен духовном животу дневне књижевности; па као што су по американским жељезницама врло чести исклисци и стропоштаји, исто тако има и мора бити тих исклизака у дневној књижевности…“

„Ал’ то као да је најгоре у великим питањима и невољама великих народа и времена, што нема довољно јемства да ће се потоњи нараштаји научити памети од мука својих предака, а још мање да ће се остали народи узети у памет од жалосног искуства већих и паћених племена.“

Текстови преузети из књиге Лаза Костић, Дејана Микавице