Јужнословенска политика Франца Фердинанда – пружена рука или последњи трзај самртника

Када су у Сарајеву 28. јуна 1914. године одјекнули пуцњи из Принциповог пиштоља свима је било јасно да се десио крупан догађај, али нико није могао ни да претпостави са каквим последицама.

Европски дворови и владе као да су једва дочекали догађај који ће коначно покренути њихове ратне машине, узалуд се надајући да је могуће остварити брзу и ефектну победу над коалицијом противника. Човек чије је убиство милионе људи отерало у смрт врло брзо је пао у заборав, остајући запамћен пре свега као жртва атентата никако као политичар који је имао идеју да даље реформише пољуљану Дунавску монархију. У овом кратком тексту нећемо се стога бавити атентатом, о томе је доста речено, већ ћемо се осврнути на јужнословенску политику престолонаследника Франца Фердинанда и покушати да одговоримо на питање – да ли је он том политиком пружао руку сарадње или се радило о вешто скривеној идеји?

Дуализам, тријализам, куда даље? Агонија реформе или агонија смрти?

Године 1866. у једном кратком пруско-аустријском рату северна немачка монархија однела је чисту победу над својим јужним супарником и дефинитивно се профилисала као најдоминантнија сила немачког света. Од тог момента Пруска је на челу са Бизмарком покренула процес уједињења распарчане Немачке у једну јединствену и моћну царевину. Тај процес биће окончан још једном бриљантном војном победом али овога пута над Француском 1871. године.

Поражена у Италији неколико година раније, поражена од Пруске, изгубивши примат у питању немачког уједињења, растрзана унутрашњим сукобима Хабзбуршка монархија нашла се пред великом и наизглед нерешивом дилемом – даље се реформисати или се препустити судбини?

Решење акутног унутрашњег проблема бечке власти су нашле у компромису са Пештом. Године 1867. између два саставна дела монархије (Аустрије и Угарске) склопљен је компромисни договор назван „Нагодба“ којим је државна управа реорганизована на новим темељима. Званично је настала Аустроугарска (1867-1918).

Превише политичких повластица?

Међутим, како се испоставило, „Нагодба“ није могла да реши проблем који је по својим импликацијама био нерешив. И једни и други су од ње имали користи, али су остали незадовољни. Немци су сматрали да су Мађарима дали превише политичких и економских повластица, док су у Угарској сматрали да нису добили довољно. Проблем је био не само тактичке, него и стратешке природе.

Немци су желели да задрже примат у Монархији неспремни да прихвате сувереност Угарске; Мађари су сањали о суверености која се директно косила са дугорочним бечким циљевима. Поред тога, још један нерешив проблем био је и пред једнима и пред другима – шта радити са огромном словенском популацијом која је на таласу преуређења државе тражила своја национална и политичка права? Тај проблем нарочито се истицао у Угарској у којој је живела огромна популација јужнословенских народа.

Генерално посматрано три питања у политичком животу Угарске заокупљала су пажњу у читавом периоду дуализма – како регулисати односе са Аустријом а остварити сопствене дугорочне циљеве; како заштити класне и политичке интересе владајућег слоја и како задржати мађарску доминацију пред наизглед незадрживом бујицом политичких захтева словенских народа? Ниједно од та три питања на крају није добило одговор. Држава је ушла у вртлог рата из којег никада неће изаћи.

„Најгори моменат за лошу власт је онај када почне саму себе да реформише.“

Алексис де Токвил

Ширење на Балкан

Једно од решења за пољуљану Монархију почетком XX било је у територијалном ширењу. С обзиром да је геополитика била неумољива према Аустроугарској – ширење на запад је блокирала нова, уједињења Италија; превласт у немачком свету је после 1866. године постала ствар прошлости; ширење на исток блокирала је Руска царевина – једини правац ширења Монархије (којој је то постала насушна потреба) био је на југу, ка Балкану.

Балканско проширење, рачунало се у Бечу, смирило би унутрашњу ситуацију у земљи коју су центрифугалне силе већ почеле да растурају. Брза и ефикасна победа над територијално маленом Краљевином Србијом омогућила би Бечу стратешко проширење и перспективу изласка на Медитеран. Међутим, да би се једно такво проширење остварило било је потребно уклонити Србију ратом за шта се на прелазу векова нису стекли услови. Анексија Босне и Херцеговине била је стога савршена замена. Она се налазила под аустроугарском управом од 1878. године и бечке власти, у договору са Будимпештом, одлучиле су да и формално прикључе БиХ свом домену 1908. године. Тиме је отворена тзв. анексиона криза која ће по Монархију имати супротан ефекат од очекиваног – уместо да територијално проширење смири немирне духове, оно ће додатно заоштрити ситуацију тамо где је Монархији то најмање било потребно – међу јужним Словенима.

 

Оштра реакција Срба и југословенски опредељених становника Монархије још једном је снажно заљуљала Монархију. Власти су реаговале онако како власти без идеје и визије развоја реагују – бруталним сламањем било каквог отпора актуелној политици. Међутим, док је у ранијим периодима репресивни апарат могао сузбити и донекле контролисати националне тежње угњетених мањина, на самом почетку XX века то није било довољно.

Политичко решење проблема било је неопходно јер се више није радило само о томе да се сузбију нереди, радило се о томе да је Монархија са сваким новим изливом незадовољства све више губила тло под ногама. Да би се томе стало на пут кружоци окупљени око престолонаследника Франца Фердинанда разрађивали су планове о новом преуређењу државе. У њиховим замислима она би од дуалистичке требала да буде прекомпонована на тријалистичким основама. У чему се састојала Фердинандова идеја?

Отпор идеји тријализма као могућем решењу

У војно-политичком кругу окупљеном око престолонаследника у дворцу Белведере доминирала је оцена да највећа опасност по опстанак Царевине долази заправо од Угарске. У њиховим очима она је кочила идеју тријализма грчевито се држећи дуалне формуле која им је омогућавала испуњење сопствених сепаратистичких планова. Франц Фердинанд био је стога склон идеји тријализма са јужнословенском чланицом (одбацивао је чешку опцију). У његовим замислима, према Чедомиру Попову, тиме би се остварила три добитка:

„Као економски, културно и политички моћан елемент Немци би лакше овладали јужнословенским простором и његове снаге употребили и против мађарских и против чешких претераних захтева. Друго, Аустрија би на овај начин ојачала позиције на Јадрану (против Италије), изградила нову ратну флоту и постала значајан чинилац на Средоземљу. Треће, снагама јужнословенске федералне јединице против Србије, као средишта отпора аустроугарском империјализму спровео би се појачан политички, економски, а ако затреба и војни притисак.“

Ова идеја рачунала је да ће трећа опција у држави (поред Аустрије и Угарске) проширити тактичке опције Бечу да као најмоћнији фактор користи антагонизме Мађара и Словена и на тај начин задржи сопствене доминантне позиције у држави која је почела да се осипа. Међутим, Фердинанд и његово окружење донели су погрешну одлуку јер њихова процена није била базирана на брижљивој анализи.

Они нису прихватали чињеницу да више није могуће на тај начин задржати оно што је почело рапидно да се дезинтегрише и да проблем Аустроугарске нису само мањински народи и њихове националне тежње као такве (оне су постојале и раније), већ је фундаментални проблем то што Монархија више није имала јасан циљ и сврху постојања. Она је постала сврха сама по себи, а њен живот постао је ствар навике, а не било какве потребе или поенте.

Постајало је, другим речима, све извесније да је Дунавска монархија реликт прошлости и да је одржавана највише стога што би њен нестанак донео исувише велике промене у међународном систему. Наравно, на Балхаусплацу нису размишљали на тај начин, али је и њима постало јасно да се неке ствари морају хитно решавати и да се суштински проблеми Монархије најбрже могу решити кратким и победоносним ратом.

Неизбежност ратног сукоба

Да ли је сукоб са Србијом могао бити избегнут?

Након успеха српске војске у Балканским ратовима и проширењем Краљевине Србије на југ сукоб између две суседне земље више се није могао избећи. Да би Аустроугарска као империја опстала Србија је морала бити избрисана. Да би Србија, са друге стране, опстала као држава, аустроугарски притисак на њу је морао нестати. Како се то није могло остварити рат је био неизбежан. Међутим, ово је само једна мања епизода у читавом спектру догађаја који су довели до Првог светског рата, не треба је ни преувеличати нити потценити.

Када је постало јасно да је рат између Беча и Београда питање времена једино што је остало непознато је да ли је могуће да тај сукоб остане изолован. Тада се десила и једна парадоксална ситуација која савршено осликава историјски тренутак. Док су савезништва током читаве историје склапана да би повећала снагу једне земље у случају рата; у предвечерје Првог светског рата основни мотив да се зарати било је учвршћивање савезништава. Рат Србије и Аустроугарске на тај начин никако није могао да остане изолован сукоб.

За сам крај послужимо се анализом стања у Аустроугарској у предвечерје рата професора Попова, која савршено осликава чињеницу да јужнословенска политика Франца Фердинанда нема никакав алтруистички циљ већ се радило о лукавом маневру и да је у Бечу постало јасно да је рат једино решење против дезинтеграције државе. Он је записао следеће:

„У припремама за преуређење Монархије, које се не може спровести без насиља, војни фактор игра све значајнију улогу. Он постаје пресудан августа 1913. кад је Франц Фердинанд преузео дужност главног инспектора војних снага. У крхкој државној власти Аустрије, којој прети расуло, коначно се и цар могао убедити да је војска једина стварна снага државе, а рат њен једини спас од пропасти.“

Аутор текста: Немања Божовић