Из угла оснивача: Препоруке Зорана Колунџије

Овог пута смо за вас припремили предлоге наслова из различитих едиција. Већина је посвећена историји и пореклу народа. Иако сте навикли да вам често шаљемо идеје за читање, ово писмо другачијим чине препоруке оснивача издавачке куће Прометеј.

Зоран Колунџија издвојио је и представио шест предлога. Да бисте наручили било који од наслова представљених у овом тексту, кликните на наслов књиге. Сва дела чекају вас и у нашој књижари (Светозара Милетића 16, Нови Сад).

 

Никодим Милаш ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА

Др Никодим Милаш један је од најзнаменитијих Срба и највећих архијереја Српске православне цркве Као научник стекао је светски углед, а духовним и интелектуалним радом посебно је задужио Далмацију, али и целу Српску цркву. Због тога је на недавно завршеном Сабору СПЦ канонизован и прибројан светима. Датум празновања је 4. октобра/21. септембра.

Милашева Православна Далмација je историјски приказ хришћанства на тлу Далмације од II половине првог века до I половине деветнаестог века  и посебно je важна и зато што  представља историју српског народа у вековној  борби  за национални  идентитет.

Предраг Драгић Кијук: Милаш je доказао „да je православна вјера била једина у Далмацији све до друге половине IX вијека“, као што je показано да почетак и романизирања хрватског становништва и прогона православаца (Словена) почиње од дана када je (1059) одржан сабор у Сплиту, који je установио два основна capitula: l. обавезу свештеничког целибата и 2. забрану да се словенским језиком служе божанствене тајне (Словен не може бити произведен у свештене степене), језиком који je створио јеретик Методије. На сплитском сабору Хрватима je наметнута римска црква, који отада (без обзира на противљење хрватске народне цркве) и догматски и јерархијски потпадају под власт папе. Милашева књига, отуда, јесте и историја словенског света који ће се поларизовано удаљити, поцепати, па ће већ од 1061. Хрвати живети под претњом анатеме  папе Александра II  свакоме ко буде повредио одлуке сплитског сабора, док ће Срби упорно остајати у изворној, хришћанској, православној вери. На етнопсихолошком плану биће то велике последице за оба словенска народа, јер док ће један расти кроз мимезисну обнову, други ће опстајати кроз ригидну антивиолентност.

Александар Стојановић, Дарко Крстић ЛАОНИК ХАЛКОКОНДИЛ – ДОКАЗИ ИСТОРИЈЕ

Превод Доказа историје у одломцима и студије Дарка Крстића и Александра Стојановића заслужују пажњу научне и културне јавности јер се односе на једно од важнијих дела историографије, дело угледног византијског хроничара и хуманисте с краја средњег века. За нас је од посебног значаја јер се преведени одломци односе на српску историју виђену очима грчког историчара и савременика покоравања од стране азијатских освајача православне грчко-словенске цивилизације на Балкану.

Важно је истаћи да  Крстић и Стојановић зналачки предочавају да Халкокондил негира најмању могућност да би њему савремени Албанци могли бити Илири.

Др Крстић и др Стојановић врло јасно, концизно, смело и, што је најбитније, утемљено на изворној грађи, говоре о Косовском завету те оповргавају општеприхваћене у научнопопуларном миљеу приче о Косовском миту, доказују да је Милоин (Милош Обилић) стварна историјска личност и највећи јунак у историји за кога су Халкокондил и његови византијски савременици икада чули.

Врло храбро, сталоженим језиком и уз поштовање историјске и филолошке методологије колеге Крстић и Стојановић упућују на начине на који су језуити мењали српску, односно трибалску (илириску) историју, односно целокупну словенску историју, подвлаче да су научноприхваћени „доказиˮ о досељавању Словена на Балкан кривотворени, нетачни и научно неодрживи. Ти су закључци утемељени и донети на чврстој изворној подлози, а уз ослањање на најновију научну продукци.

Павел Јозеф Шафарик О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА ПО ЛОРЕНЦУ СУХОВЈЕЦКОМ

Још пре двеста година Шафарик је у Новом Саду написао ово за нас веома значајно дело на немачком језику, а публиковано је тада у Пољској. Шафарик закључује да су Словени морали и раније живети где им се и данас налазе националне државе, само скривени под другим именима. Римљани о Словенима не говоре као о новом, непознатом народу, а у језику њихових суседа налазе се многе словенске речи, лична имена, па и обичаји, што такође говори у прилог Шафариковој тези. Такође, низ топонима у Панонији који наводе Плиније, Птоломеј и Јорданес, има неоспорну словенску подлогу. По Шафариковом мишљењу име Срби је опште име за све Словене, како су сами себе називали, а име Венеди, је добијено од суседних германских племена. У овом делу наводе се десетине словенских извора који се баве овом темом али код нас се то данас нигде у образовном систему не наводи нити постоји макар полуреченица да постоје и другачија виђења од уобичајее тврдње да су Словени доселили у шестом или седмом веку.

Павле Станојевић: У диригованој послератној историографији рана српска историја је добила најмање простора, а прошлост Срба се озбиљније изучава тек од времена Немањића, па изгледа као да их није било на овим просторима и више векова раније. У неколико реченица спомињу се Часлав, Завида, или Бодин и то је све што се о ранијој повести могло научити у нашим уџбеницима. Прихватили смо тезе германске историографске школе о сопственој прошлости, дакле оно што су други, често кроз историју према нама непријатељски расположени, хтели да мислимо о себи!

(СЛАВО)МАКЕДОНЦИ – приредио Хаџи Милош Маринковић

У овом својеврсном избору тесктова бавимо се једном великом, али нажалост, ипак, заборављеном темом српске историје. Овај избор има за циљ да укаже на основне историјске проблеме наше Старе Србије све до нестанка Југославије.

Деценије комунизма и пар деценија пост-комунистичког периода учиниле су већу штету српском народу у овим крајевима и његовој националној свести од било чега пре тога. На пример, битан је податак да су 1958. делови копаоничког и студеничког среза из централне Србије уступљени аутономној Косовско-метохијској области, а јужни делови Старе Србије, конкретно Кумановска и Скопско-тетовска област припојени су новоформираној републици Македонији.

Тиме је отпочео процес систематског однарођавања Срба у тој републици и затирање њихове националне и духовне баштине. Постепено су се дешавале промене које су довеле до драматичног резултата: између два светска рата име Јужна Србија потискује назив Стара Србија, а већ после 1945. име нове југословенске федералне јединице Македоније сасвим истискује име Србија (односно Стара Србија)! Државном принудом појам Македоније ширио се на северу где га раније није било!

Подсетимо се и чињенице да нова држава, Федеративна Народна Република Југославија не само да је прогањала свештенство и Српску православну цркву, већ се окомила и на обичног човека, било је забрањено поштовање православних празника и обичаја, а у просветном систему, посебно на часовима историје која је предавана у школама, изостављано је или је излагано у најкраћим цртама о даљој прошлости Срба. Фаворизовано је учење догађаја из Другог светског рата…

Франше д’Епере Мемоари : Солунски фронт, Србија, Балкан, Централна Европа : 1918–1919

Драгоцено сведочанство, из прве руке, о улози и значају Српске војске у окончању Великог рата. Док учимо и славимо да је најважнији 11. новембар 1918. и Дан примирја у Првом светском рату, из ове књиге добијамо непобитне чињенице да је суштински рат добијен, противник поражен и најважнија је Битка код Доброг Поља која је била једина одлучујућа битка у Великом рату.

Она је проузроковала урушавање бугарског фронта, чињеницу од велике важности и чије последице су биле огромне. Пешадијски генерал Фон Кул, који је сукцесивно био шеф главног штаба генерала Фон Клука, затим групе армија принца Рупрехта, признао је да нема никакве сумње да је та катастрофа била тачка преокрета у светском рату и једини разлог због кога је Висока немачка команда затражила примирје и мир.

Пут за Константинопољ, и за Беч, Праг, Дрезден и Берлин био је отворен за трупе Антанте. Генерал Лудендорф је изричито потврдио и мајор барон Фон ден Бух, изасланик Високе команде у Рајсхтагу је изјавио шефовима партија 2. октобра да је ’бугарска катастрофа окренула наше планове наопачке“.

Дела Милана Богојевића

Милана Богојевића краси један посебан дар, често несвојствен ауторима који пишу дела посвећена историјским личностима и догађајима. У сваком његовом наслову препознаћете таленат за популаризацију тема из српске историје о којима се није учило у школама. Зато је велики изазов одабрати само једно његово дело, те ћемо га избећи тако што ћемо препоручити све његове наслове:

• „Принц несреће“ (истина о животу Ђорђа Карађорђевића)
• „Владар из сенке: Генерал Петар Живковић“
• „Раде Пашић – енигма једног времена“
• „Заборављени јунаци Великог рата“
• „Милунка Савић – ордење и ожиљци“
• „Заборављени догађаји Великог рата“