fbpx

Едукација

Историјски забавник препоручује – дневници српских великана

ИСТОРИЈСКИ ЗАБАВНИК ПРЕПОРУЧУЈЕ: Дневници српских великана

У месецу књиге када прослављамо писану реч са вама делимо препоруке за читање Александре Богдановић, новинарке и ауторке Историјског забавника. Овога пута, представљамо вам најлепше дневничке записе.

И, било да се определите за сведочанства о бурним догађајима који су променили историју света или за нежну, лирску драму коју проживљава једна заљубљена душа, у три дневника која вам ауторка препоручује пронаћи ћете искрене и аутентичне забелешке које ће вам дочарати како дух прошлих времена тако и судбоносних прилика које су утицале на свету у коме данас живимо.

Из сна у сан – опомена Ромеа и Јулије

„У писму, на његов начин, што сам и очекивала, није било ниједне реченице, само – песма“. Дневнички записи Ленке Дунђерски, фиктивни су израз Славице Гароње, која је на себе преузела одговорност да својом имагинацијом наслути све скривено у балади о Ленки и Лази. Иако постоје одређени фактографски записи о њиховом односу, већина је мистификована или непостојећа и остаје у домену слутње.

Иако не знамо ни да ли је млада Ленка уопште водила дневник, слободни смо да претпоставимо да јесте, будући да су споменари и дневници били веома модерни код младих племкиња. Скупљени и записани у виду ове интимне форме, наслућени однос Песника и Музе подсетиће нас на шекспировску трагедију, која у овом делу Славице Гароње функционише попут пророчанства и обележава крај ове сторије.
Иако мистична, изненадна смрт Ленке Дунђерски могла би се објаснити баш онако како је то учинила Гароња. Слободни смо поетизовати непостојеће догађаје не занемарујући општепознато, а истовремено се клонећи очаја општих места. Лота у Вајмару, Томаса Мана, још један је пример покушаја имагинарне интерпретације реалног односа двоје Људи.
Ленка и Лаза заслужују и много више оваквих записа, само ако је аутор довољно одважан, и надасве сигуран у своје знање и оштрину свога пера.

 

Јован Дучић – Дневник 1937

„Поред осталих најдосаднији човек на свету бразилски амбасадор Јеан Дувал. – Кажу да му се убила жена. Одиста он око себе сеје тугу и злоћу. Боље би било да му се убила мајка, пре сто година.“
Иако на граници са срамним воајеризмом, читање туђих дневника грешно је задовољство одувек. Фасцинирали су нас дневнички записи Толстоја, Достојевског или пак њихових жена. Слобода изражавања коју нуди форма дневника, рачунајући да ће садржај остати заувек скривен, управо је оно што га чини интересантним и пожељним као штиво за читање. Службовање у Риму Јована Дучића сигурно не би било ни приближно интересантно без постојања овог дневника у који је могао да запише своје мисли неспутане и дезинхибисане, ослобођене дипломатског тона.
С друге стране, када се појави дневнички запис овако знамените личности он нужно постаје и озбиљна историјска документација и веома важан извор за све проучаваоце било историје било књижевности. У овом дневнику видимо процесију различитих знаменитих ликова којима је Дучић био окружен, читамо његово мишљење, рекло би се више него искрено, о различитим историјским догађајима као што је његов суд о „вечном“ југословенско-бугарском споразуму, у чију вечност није веровао, али и интимније записе какви су они који говоре о његовој фасцинацији дона Анђелом, као и мишљења, лична и неспутана: „Заљубљеној жени није довољна слава ни оргија са љубавником, него јој треба и шумни скандал: који би изнео на велико сунце два имена и две среће којима тајна смета, а које помрачина унижава.“
Важно је и износи суд чак и оно што није записано, као што у овом дневнику изостаје Дучићев запи о преговорима у Риму јануара и марта, пре закључења италијанско-југословенског споразума, 25. марта 1937. године. Иако је био искључен из преговора, ипак је о њима био обавештен и са њима упознат, а познато је да је у припреми одиграо кључну улогу са много дипломатског такта и вештине.

Дневник 1915–1916, Александар Лазић – Очима младог Ацка

„Свет гамиже на све стране да Крушевац личи на један велики мравињак. Избеглице дају жалостан и веома бедан изглед, јадни, жалосни, поцепани, голи, боси изгледају они. Све је то бегало као без главе.“
Међу првим записима четрнаестогодишњег Александра Лазића „Ацка“, који је за време Првог светског рата учествовао у повлачењу српске војске кроз Србију, Црну Гору и Албанију, читамо ужасне призоре које је затекао већ првог дана. Пратићемо и његово учешће у транспорту избеглица преко Јадранског мора и кроз Италију, као и кроз гомназијско школовање у Француској, које започиње у Апту. Иако одвојен од својих, Александар непрестано има свест о свом националном идентитету, па не подлеже дечјим обестима већ каже: „Али ми Срби то све с болом и тугом у души сносимо, само за љубав Отаџбине за коју не само треба трпети, већ и умрети. Зар ми да нарушавамо углед наше Отаџбине за кога су гинуле хиљаде најбољих синова ове свете земље“.

Нимало не романтизујући стварност, Александар записује шта види и како види износећи свој лични утисак без задршке и бојазни да ће неко записе прочитати: „Приштина ни мало не заслужује да се о њој говори. Прљаве и посуте ђубретом су њене улице. Некалдрмисане (изузев неких), пуне блата и сплачина, кућама које упола вире из земље и арнаутским ћепеницама и уџерама су улице обасуте. Арнаути су становници ове смрдљиве и гадне вароши, само Арнаути и више нико“.
Захваљујући Александру Лазићу имамо сазнања о расположењу војника, дневној рутини војних службеника, али и сјајне путописне записе што овај историјски документ чини жанровски комплексним.

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.