„Насловна страна књиге је дијалог.“

Велики је изазов сваки пут надмашити себе и креирати оригиналну илустрацију која се у потпуности подудара са радњом или главним мотивом књиге. Још је већи изазов уклопити нешто ново у сличан правац и постићи да читаоци увек препознају да је реч о делу из едиције Река чим погледају корице.

Зато смо захвални на томе што смо упознали уметницу која се сваком оваквом пројекту искрено радује и сваки пут нас изненади и одушеви својом идејом, а још више реализацијом.

Соња Бајић, архитекта, илустраторка и уметница, име је које повезује више од 50 Рекиних издања. Иако је заузета креирањем илустрација, цртањем мапа и бројним пројектима, украли смо јој мало времена за кратак интервју.

Соња, после пуно насловних страница наших књига, мапа и наравно пројекта Каква женска, данас бисмо волели да чујемо где је све почело?

Све је почело јако давно јер је цртање некако одувек било део мог живота. У неким фазама је то било шарање, у некима цртање, сликање, а у некима технички цртеж и праве линије. Из ове перспективе, мислим да није постојао период када цртеж није постојао у мом животу. Велики катализатор је била моја промена места боравка. Са њом су дошле неке нове приче које сам желела да испричам, а у том тренутку је најлакше било испричати их кроз цртеж. Упознала сам неке људе који су ми показали како да испричам те приче кроз илустрацију.

Инстаграм је свакако био спона између мене и публике у приказивању свега што стварам и мислим да ми је дао слободу да прикажем своје радове – јавно, пред свима и да испричам те приче. Мислим да је то део стварања – тај неки приказ унутрашњег света – несавршен и понеком занимљив, баш као и свака истина. Књиге, мапе и моји феминистички пројекти су део једног великог експеримента и део једне велике приче.

Тебе овде знамо најпре као део тима иза књиге и пројекта Каква женска. Како је то утицало на твој рад и каква је сада Каква женска?

Каква женска се десила такође из неопходности да неке невидљиве, а битне жене, жене које су делом формирале нашу културу и дале позицију женама какву данас имају, добију причу, односно да се њихова прича чује гласније. Ја сам у том тренутку већ имала објављену књигу у Лондону, What My Girlfriends Told Me – књигу која слави женска пријатељства, а феминизам је свакако један од кључних фактора који чине мој свет. Тако да је тај читав пројекат, у сјајном тиму, био врло лак за изведбу и врло логичан.

Каква женска је доживела треће издање и ми смо врло захвалне што волите ту књигу и што сви заједно поново и наново се подсећамо прича о тим битним хероинама. Са илустраторске стране, мој стил се променио и сада када отворим Какву женску видим колико сам цртала у међувремену, колико се све променило. Одлично подсећање да је несавршена, а добра прича боља него да приче нема уопште. У овом случају много прича, педесет чак.

Како је дошло до сарадње тебе и Реке?

Све је почело од Витолда Гомбровича и Инстаграма. Мислим да би ово Витолду било смешно, да чује да је у истој реченици заједно са Инстаграмом. Али ту смо где смо. Корана, уредница Реке, која је у току ових скоро 50 наслова постала и моја драга пријатељица, ме је позвала да пробамо да направимо једну атрактивну и модерну колекцију књига занимљивих аутора. То је то, све остало се десило само уз пуно дијалога, мејлова, размене идеја – правих и погрешних и уз пуно љубави према књигама, ауторима и читаоцима.

Било ко кад погледа твоје илустрације на корицама сигурно помисли СВЕТСКИ! Колико је париски живот утицао на тебе и твој рад, а колико си ти на Париз?

Хвала! Па Париз је дефинитивно бесконачно утицао на мене и утиче сваким даном. После више од деценије живота овде, тај начин на који утиче је другачији, али рекла бих ништа мање интензиван. Ако приступамо отворено и без очекивања свету око нас, број ствари које се могу десити се мултиплицира. И то је мислим поента свега – не држати се строго својих идеја него дозволити уплив разних утицаја – разумети их и поразмислити о њима и дозволити – или не – да буду део нашег света. Тај мекан приступ дозвољава сигурно тло без грча и без страха. И тај осећај је леп – осећај да се све може десити, а то је у Паризу свеприсутно и мислим да сам зато баш овде и остала.

Синоћ сам се возила бусом и био је празан, седела сам позади, пар места напред био је човек. Свако је био у својој књизи. Пар станица после ушла је једна мадам, и села напред, одмах поред возачице. Окренула се и не видевши нас, сваког у свом мраку, обратила се возачици: па бус вам је скроз празан. Човек пар седишта испред мене је узвикнуо: није баш тако, ту смо ми – и сви смо почели да се смејемо. Возили смо се у тишини уз по коју шалу и смех наредних пар станица. Свако ето утиче на све – па сам можда и ја тако случајно можда насмејала неког овде у Паризу.

А мапе?

Па ево баш овакве приче су окосница мог стваралаштва илустрованих мапа. Мапе су тренутно центар и тиме се највише бавим – од уметничких мапа и визуелног мапирања градова, визуелних идентитета који проистичу из тих мапа до мапа за велике клијенте и битна имена луксузног хотелијерства и светских организација за добро хуманизма. Главна инспирација за моје радове су људи, лична искуства и како су они повезани са тим местима. Мислим да је то заједничко и за мапе и за књиге, а вероватно и за све што радим: тај контакт страних елемената који формирају јединство у једном кратком тренутку, махом магичном.

Утичу ли атмосфера књиге, тема и сл. на технике које ћеш користити?

Да, то је део број два. Дакле прво прича и то поменуто јединство, а онда генерални осећај када чујемо нешто о некој књизи и како тај осећај желимо да представимо. Суштина и она емоција после суштине. Књига треба да привуче читаоца и за мене лично је битно да покушамо да привучемо правог читаоца, оног којем ће књига донети нове светове. Рад са добром уредницом донесе много тога – јер је насловна страна књиге дијалог: између књиге и читаоца на крају, али на почетку дијалог између књиге и нас који је формирамо.

За коју књигу би волела да си ти радила корице, а која ти је најдража са твојим потписом?

Мислим да ми је најдража – тренутно, а опет – Јастреб. Тек друга књига коју смо за Реку урадиле давне 2017. мислим. Та пера на насловној ми дају неку мирноћу. 

Волела бих да радим насловну за било шта што су Френ Либовиц или Мајкл Полан написали. Може можда и понеки Вајлд. 

Које ситнице чине твој свет?

Шетње ради шетњи, воштане боје, писање на Субстаку, посете музејима и галеријама и њиховим продавницама, бар четири стране књиге дневно, чи гонг и пливање на оближњем базену, бесконачни туторијали интернета, чај, три кафе дневно и с времена на време један мали бели псић. Ситно, али много.