Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Интервју са Иваном Добракововом

У сусрет објављивању нове књиге словачке ауторке, Иване Добраковове, нашим читаоцима доносимо интервју са овом талентованом списатељицом.

 

Нова збирка новела Иване Добраковове, Мајке и камионџије, награђена је Европском наградом за књижевност. Књига ускоро излази у Прометејевој едицији Река, а у наставку читајте које теме највише инспиришу ову талентовану, младу ауторку.

Зашто писање?

Рецимо да је идеја о писању постојала одувек, још од основне школе; тачније, било је то убеђење – једнога дана ја ћу писати. У гимназији сам покушавала писати кратке приче, али сам тек на последњој години факултета рекла себи да ако мислим икада писати, сада је најбоље време, јер никада после нећу имати толико времена. Испрва сам писала много, сваки дан, како бих „научила” како да конструишем неку реченицу, како да изградим причу; сада пишем кад „морам”, када осећам потребу да неке ствари хитно испољим; никада не пишем „на захтев”, просто не бих умела…

Опишите нам укратко Ваш процес писања?

Пишем у било које доба дана, али највише волим када сам сама код куће. Пишем на компјутеру. Често имам неке белешке које припремим, али их се не држим увек. Пишем око сат-два, не више, унервозим се, напишем два-три пасуса, па их наглас читам изнова и изнова како бих чула ритам, како бих исправила ток реченице. Никада не напишем много текста ођедном, али када започнем, онда пишем систематично, сваки дан – ако сам у правом расположењу.

Савет за писце на помолу?

Када сам, пре неких осамнаест година, почела писати, била сам велики фан Амели Нотомб. У једном чланку рекла је да је писање најдоступнији и најјефтинији начин да се “опијемо”, да се осећамо као да немамо ниједну бригу. Истина је, не морате ићи ни на какав курс писања, додуше, мора се много читати – али, то би требало да се подразумева за онога ко планира да пише – али, само пробајте и пишите док не осетите усхићење, док не осетите да сте надомак нечега, а то осећање се може догодити у било ком моменту и онда знате да је вредело

Како је настала збирка „Токсо”?

Све приче сам написала или у периоду трудноће, или након рођења моје ћерке у току њене прве године, и мислим да се то јасно може видети ако се узму обзир теме и контекст самих прича. Мој словачки издавач, господин Маренчин, сваке године око децембра питао би ме: хоће ли бити нова књига следеће године? радиш ли на нечему? И како сам очајнички желела да се окупирам нечим другим осим мајчинством, одлучила сам да ове приче спојим у једну књигу и поклоним је самој себи.

Опишите нам место на ком пишете?

Прошле године смо се преселили и сад коначно имам своју радну собу са библиотеком и сто за којим могу да радим. Веома сам срећна због тога. Са прозора немам баш неки поглед, види се друга кућа и жена која стално риба прозоре (због чега имам грижу савести јер ја своје не рибам често), имам сто од стакла и челика, компјутер, књиге које преводим, неколико оловака, лампу и две слике (на једној је мој пас, а друга ми служи, такорећи, као “мементо мори”). И то је то.

Имате ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?

Имам, Алехандру Видал из романа О јунацима и гробовима Ернеста Сабата. Њен лик је оставио веома јак утисак на мене још кад сам била тинејџерка. Веома је тајновита… има веома поремећеног оца… од ког не може побећи.

Не тражим је. Инспирација нађе мене. Теме о којима пишем саме се намећу. Верујем да онај ко пише баш и нема право избора; да може одабрати о чему ће писати. Зашто нам се теме којима смо опседнути обију о главу? На пример, зашто је Ернесто Сабато, ког сам раније поменула, био опседнут слепим људима? Да ли је, у неком скривеном делу себе, знао да ће једног дана и сам ослепети?

Где читаоци могу да нађу и купе Вашу књигу?

Мој издавач у Србији је Прометеј и претпостављам да имају регуларну дистрибуцију по свим књижарама. Такође, могу се поручити и преко сајта.

А где могу Вас дапрате (друштвене мреже)?  Ако могу?

Можете ме наћи на фан страници на фејсбуку… и, плашим се да је то то…

Шта Вам се највише свидело током писања књиге Токсо?

Па, будући да сам приче написала кад је моја ћерка била беба, била сам срећна због просте чињенице да пишем, што постоји тренутак у ком радим нешто друго осим што константно пазим на своју ћерку – што је такође предивно, али и веома захтевно кад немате никога да вам помогне…

Откријте нам тајну једног лика, али немојте нам открити радњу књиге…

Па, најбољи лик је, наравно, чистачица из прве приче – Роза. Проста италијанска жена која о стварима прича онако како јесте (по њеном мишљењу), не замара се компликованим питањима, има јасну представу о женама које са истока дођу у Италију, о томе шта би жена требало да ради и како да се опходи према мушкарцу. У њеној глави је све кристално јасно и једноставно. Наравно, у мом животу је постојала једна Роза, и пресрећна сам што је баш ова прича најпревођенија, јер желим да је свет упозна.

Опишите нам процес настајања корица? Да ли су Вам битне? Колико учествујете?

Ох, прве две књиге су биле катастрофа – мрзела сам девојку која је радила корице за словачко издање, кад ми је послала прву верзију просто сам плакала колико је била ужасна. Било је веома тешко пронаћи нешто што би за мене било прихватљиво. За следеће две књиге било ми је дозвољено да сама одаберем графичког дизајнера, али нисам знала ни шта да радим ни кога да питам. Већина људи у Словачкој мисли да су моје корице ружне, посебно пријатељи који се баве књигама. Што се мене тиче мислим да су сасвим у реду. Додуше, страна издања увек испадну лепша од ових. За следећу књигу одлучила сам да купим фотографију професионалног фотографа (знам и ког) и дам је сину свог издавача да на њу стави наслов, име и да заврши са тим. Без много фрке.

Радите ли сада на нечему?

Пре годину дана сам започела нови роман, али онда се десила селидба (ја сам једина која је организовала и надгледала радове), па сам се нашла са шест превода које морам завршити до краја школске године, и ево скоро ће година како на роману нисам радила. Али, ево, остала су ми још три превода, па се надам да ћу на лето поново моћи да пишем.

Писац којег баш посебно волите и цените?

На ово питање увек одговорим са три имена: Франц Кафка, Хулио Кортасар, Ернесто Сабато.

Да ли су неки аутори и књиге утицали на Ваш рад?

Мислим да су све књиге, које сам прочитала, од детињста па до дана данашњег, на неки начин утицале на моје писање. Књиге које преводим утичу чак и више, чињеница да сате и сате проводим над нечијим књигама мора оставити некаквог трага. Музика, филмови, взуелна уметност такође имају утицај. Све то утиче и на начин на који посматрам свет.

Омиљена књига из детињства?

Брежуљак Вотершип –енглеска класична прича о групи зечева у потрази за новим домом. Много ми се свиђало што су зечеви имали сопствену митологију у којој су се догодиле неке много страшне ствари.

Са који аутором бисте ишли на вечеру?

Са Томасом Ганзингом – белгијским аутором чије дело сам недавно преводила. Требало је да се упознамо, међутим, то се није десило. Има одличан смисао за хумор, па верујем да би ми било супер са њим на вечери.

Колико полица за књиге имате у кући?

Ох, па немам нешто много књига, ни прелепу библиотеку за постављање на инстаграм. Задржавам само мали део књига које прочитам, оне које ми се заиста “обрате”, а ако се за годину дана не сећам ничега из књиге, чак ни неког осећања које сам имала, једноставно их се решим. Имам петнаест полица са књигама послаганим у два реда, три су заузели речници, а друге три неке моје ствари (књиге које сам превела, преводи мојих књига, критике и антологије, тако те ствари).
Осим што пишете, имате ли још неко занимање/хоби?Мој други посао, или, тачније мој главни посао јесте преводилаштво, а хоби ми је баштованство, брига о биљкама, дрвећу и цвећу које држим на балкону.

Откријте нам тајну о себи?

А, не, опростите, ја сам веома одана људима који ми повере тајну, па се исто тако трудим да будем одана и себи.

Омиљено место у граду?

Пјаца Виторио Венето. Најлепше место у Торину. Велики трг у центру – недалеко од мог стана, место на које, последњих дванает година одлазим макар једном дневно.

Чај или кафа?

Обоје. Ћерка ме увек пита могу ли замислити живот без кафе – кажем јој да би ми кафа ужасно недостајала. Али, хајде, можда чај, некако је важнији и пијем га по цео дан.

За крај:

Цитат моје младалачке љубави, Франца Кафке, који се може сматрати и саветом за било кога ко жели да пише: „Неумољиво следите ваше најснажније опсесије”.

 

Ивана Добраковова

 

 

 

 

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.
[mc4wp_form id=“3701″]