Интервју: Наташа Смирнов, ауторка романа Кратки резови

Дебитантски роман Наташе Смирнов „Кратки резови“, за само шест месеци доживео је друго издање. Нашао се и у ужем избору за награду „Златни сунцокрет“ коју компанија Витал додељује најбољем остварењу објављеном током прошле године. Данас вам представљамо Наташу као ауторку али и као мајку, која „умерено тихим животом“ кроз своје дело гласно истиче проблем тинејџерског суицида. Упознајте је кроз ставове и размишљања која је радо поделила са нама.

У твојој биографији, између осталог, пише да водиш један „умренео тих живот”. После твог запаженог првенца Кратки резови, колико је нових гласова ушло у твој живот и, у добром смилу, пореметило ту умерену тишину?

Па заправо ја бих волела да водим један умерено тих живот и то је нешто с чим повезујем Нови Сад као град, али бојим се да је то један за сада недосањан сан. Но, Резови ми јесу донели неке нове људе и на томе сам захвална јер сам генерално неко ко се не креће много међу људима и немам неко лудило од социјалног живота (рече сваки самохрани родитељ икад, два пута ако је и интроверт).

Сам процес објављивања Резова ­– први пут да сам радила с уредником, неко ме је водио кроз процес објављивња па и мало даље, и помогао ми да боље разумем свог тада будућег читаоца и како функционише издаваштво, подршка Прометеја где се увек некако осетим лепо дочекано и оно што се каже „сва битна“, искусније списатељице с којима сам се повезала након што су прочитале књигу и од којих добијам огромну подршку да наставим даље, а неки људи су и постали део моје свакодневнице захваљујући Резовима … све ме је то погурало да изађем из своје „дневне собе.“ Драго ми је свакако што сам отворила та врата књижевне сцене и што ево вирим преко прага, мислим да га нисам баш прешла сасвим.

Романи попут твог, ког можемо окарактеристи као аутофикцијски роман, често порежу не само читаоце већ и самог аутора. Колико је резова оставио сам процес писања, а колико сада роман сам по себи има лековито дејство?

Хм, оно што за мене представља највећи изазов јесте да одвојим роман од моје личне приче и приче мог детета. Мислим да на неком потпуно ирационалном нивоу повезујем успех романа са успехом свог детета да се избори за своје оздрављење јер сам у неком најинтимнијем или најсебичнијем смислу писала с циљем да помогнем њој, па тек после тога можемо говорити о мојим другим, ширим, можда донкихотовским циљевима. И шта се онда дешава? Роман живи неким својим животом и добијам предивне поруке од читаоца да им је значио, да су се осетили као да сам им читала мисли, да су ми захвални за ту врсту валидације … али ако је моје дете у том тренутку лоше, јер то је процес пун успона и падова, све то падне у воду и ја почињем да мислим како нисам ништа урадила и како је све то недовољно добро. То је један рез који никако да зарасте и стално се отвара та рана. Дакле, Резови су повремено незаслужено мета моје најоштрије критике, а онда та критика повређује мене као ауторку. Све је то један зачарани круг који може најбоље да разуме онај ко се одлучио да исприча једну тако личну, а опет универзалну причу, с циљем да помогне некоме кога воли. Исплела сам једну фину мрежу око себе, саткала је од јавног и приватног, и сада учим да се крећем по њој без да ме саплете и прогута.

Кад се прочита твој роман, након иницијалне потресености и дуготрајног утиска, читалац ће засигурно приметити и темељну истраженост проблема у најширем контексту. Шта је оно што ми као појединци можемо учинити, а шта је и у чему је одговорност званичних установа?

Хвала за то запажање. Јесам се заиста трудила да сагледам проблем из што више углова за које сам сматрала да би били од значаја широј јавности, а опет да не улазим у неко дељење савета или оно што треба препустити стручњацима из области менталног здравља. И сада бих се уздржала од дељења савета. Волела бих да читаоци из књиге понесу више разумевања за другачије. Има једна реченица у роману која звучи једноставно, али је тешко применити у пракси: Нисмо сви од истог материјала. Ја настојим да просто будем ту за оне којима је потребна помоћ и да се уздржим од коментара, па чак и савета јер праве речи, из мог искуства, често не постоје и тишина уз загрљај или било какав суптилни намиг подршке су чини ми се лековитији. Установе раде најбоље што могу у условима који су им обезбеђени. Тако да сматрам да је одговорност на највишим инстанцама да обезбеди пре свега довољно стручних лекара и техничара, па затим и боље услове у просторијама клиничког центра. Просторије намењене лечењу психијатријских пацијената су на неки начин слика и прилика става државе и друштва према тим људима. Па, ето, та слика је прилично ружна тренутно. Треба да је мењамо. Одговорност је огромна и на медијима да поштују правила извештавања и избегавају сензационализам.

По твом мишљењу, има ли изгледа да проблем менталног здравља, суицида, посебно у раном периоду адолесценције, престане бити табу тема, а ми као друштво освештени, па да о томе попричамо без згражавања и лепљења којекаквих етикета?

Да не верујем у то, вероватно не бих написала Резове. Прича је важна. Ето да цитирам једног вишеструко награђиваног аутора исто из едиције Река (замислите да се накашљавам сада свом саговорнику), „причама мењамо реалност.“ Ја заиста верујем у то. Резови су покренули много разговора и то је за мене огроман успех. Довели су цело одељење моје ћерке на промоцију. Понудили смо деци пример понашања, да виде да може и другачије, да им помогнемо да разумеју. Сигурна сам да ћемо тек видети домет ове књиге у том смислу, а чврсто верујем у то да као друштво можемо и морамо боље.

Коментаре читаоца можемо видети по друштвеним мрежама, роман често осване на нечијем профилу и све то говори о једној позитивној рецепцији код шире читалачке публике. Оно што је ново, јесте ужи избор за Виталову награду. Какве су твоје реакције, сада када знаш да је и критика препознала Кратке резове као конкурентан роман?

Срећна сам била што је роман уврштен. Мени је ово први пут да се такмичим за неке книжевне награде и прилично је тешко издржати та чекања листи. Помало као да полажете испит па идете да видите да ли сте на списку, с тим што су код полагања испита јасније дефинисани критеријуми и некако знате отприлике на шта можете да рачунате.

Колико су награде важне за ауторке/ауторе и саме књиге?

Ја награде видим као нешто што може делимично да утиче на живот књиге. Иако данас постоји читава заједница на друштвеним мрежама која несебично дели своје утиске и тиме помаже да књига дође до што већег броја људи, мислим да су и награде маркетиншки донекле битне јер на тај начин дођете до оних читалаца који то прате и виде као препоруку. За ауторе и ауторке је битно да се књига чита, па им је у том смислу и награда битна. Барем ја тако то видим.

Где су настали Резови? Имаш ли неко омиљено место за писање? Неки ритуал пре писања? Опиши нам тај процес…

Резови су настајали свуда. Ја сам неко ко има море белешки у телефону. Кад ми се јави нека идеја, ја је одмах записујем, обично је то скица неке сцене коју разрадим кад дођем до компјутера. Уобличила сам их у својој дневној соби, на свом верном лаптопу (нисам аналогна), за мојим мајушним радним столом, који је најчешће затрпан књигама иако је полица за књиге одмах поред, увек некако има тих залуталих које ми баш сада све требају, настали су између папира и пажљиво одабраних хемијски или фломастера који „лепо пишу“,  од којих ниједан најчешће не ради јер сам их бесомучно арчила да нешто нажврљам док сам причала телефоном или била на неком онлајн састанку … обично сам писала ноћу кад завршим с послом па се ту често и нашла понека чаша црног или белог вина, слушалице у ушима, и плеј листа која иначе постоји на Спотифају и коју читаоци могу да преслушају ако желе. Верујем да се неке песме чују и у самој књизи.

Која је разлика између Наташе мајке и Наташе ауторке и колико се та два идентитета прожимају и сусрећу?

Постоји разлика. Лик Наташе из Резова је даље одмакао на путу ка свом исцељењу. То је у књигама просто тако; како каже Барнс у књигама све мора да има смисла и већ вам је неко све објаснио. У животу, то није тако. Наташа аутока се и даље бори са бесмислом који је део живота и иако сам освестила неке замке и даље често у њих упадам, пођем за малим белим зецом и пуф, нисам довољна – нисам довољно добро написала, превела … нисам довољно мршава, довољно добра мајка, тетка, пријатељица, љубавница… Али се заиста трудим да применим и на себе и на друге једну девизу, која отприлике гласи: Свако ради најбоље што може у датом тренутку. У теорији то знам, а пракса ће надам се доћи вежбом.

Како ти се чини савремена српска књижевна сцена? Последњих дана је поприлично турбулентна. Одвлачи ли нас то од онога што би књижевност требало да буде или мислиш да су ове турбуленције корисне да мало разбију монотонију?

Па ето мислим да сам у одговору на претходно питање рекла шта мислим. Свако ради најбоље што може. Волела бих да књижевна сцена не подлегне притисцима ријалити програма. Не морате увек понудити оно што се тражи и што продаје. Можда можемо бити корективни фактор.

Шта би рекла о свом роману када те не бисмо ништа питали?

Не бих рекла ништа, ха-ха. Мене је потребно питати. Шалим се, али и не. Ваљда и пишем да бих рекла све оно што ме нико није питао, све оно што сам оћутала, а што мислим да је важно. Видела сам неправилност у друштву, недостатак разумевања теме и проблема и пожелела то да променим тако што ћу испричати једну људску причу, створити лик Нађе од крви и меса, Нађа је нечија ћерка, сестра, другарица, Нађа је део нечег већег од себе … надам се да сам тиме помогла да се некоме не прилепи етикета „пробелматичног детета“ и окрене глава. Најлакше је окренути главу. Али сви смо ми повезани и тај „проблем“ који смо тако спремно осудили и можда удаљили себе и своје дете од њега ће данас-сутра покуцати у неком другом облику на наша врата. Мислим да је то важно да разумемо. Ментално здравље деце је ментално здравље наше нације, наше будућности. Дакле, проблем свих нас.

Шта би поручила људима који тек започињу или полако завршавају своје рукописе?

Да верују у причу и мисле о свом идеалном читаоцу. Пишите тој једној особи којој знате да ће значити ваша прича. Не мислите док пишете о савршеном избору речи или како да покажете своје умеће, то све можете и касније дотерати, пишите да се ставите у службу других. За мене, а и ауторе с којима сам ја радила као уредница, се то показало као најјачи мотив и нешто што помаже да истрајете … да на неки начин изађете из своје главе и утишате его максимално.