Барбара Клицка, „Бања“: Хронотоп тела

Урањањем у свест јунакиње Камиле, читалац истовремено бива бачен у вртлог живота под измењеним условима и међу страним телима, која се тешко могу назвати људима. Прозни првенац пољске ауторке Барбаре Клицке Бања проблематизује питања постојања, разумевања у међуљудским односима, као и могућности излечења. Смештањем радње у бањско лечилиште, ауторка свако од проблемских места продубљује до засебне трауме, у потпуном смислу те речи. Чини се да су ожиљци од операције једнаки онима који нису видљиви голим оком, ранама које подноси срце. Хронотоп болнице, односно бање, на овом месту извргава се руглу. Појединац бива додатно изложен болу, а његове ране се изнова начињу и продубљују.

Бања као свет у малом

Самом локализацијом роман успоставља комуникацију са Чаробним брегом Томаса Мана, при чему је лековитост рехабилитације једнако упитна. Томе одговара и Камилина мисао да „човек од првог дана смене урони у базен са сланом водом и више уопште није сигуран хоће ли се извући на обалу“. Самим тим, бања би могла да представља синегдоху за свет, и то такав да је појединац изложен суровости и нападности сталних додира. Додира који су редовно и задирања у срж постојања.

Тело као инструмент

Тело је, дакле, само инструмент, коме се суди и који се нарушава на свим нивоима. То се чини од ограничавања кретања, до усмеравања мисли ка прихватљивом друштвеном обрасцу. Варшава није добар одговор на питање пребивалишта, а жеља за дететом и браком су нужност. У описаним условима свака реч је унапред погрешно одабрана, а отпор готово немогућ: „крећем сад и кажем ДА, а већ запетама стиже ме НЕ“.

Фрагментарност описаних дешавања, као и међусобно преплитање радњи из прошлих и садашњих боравака у лечилиштима, доприносе општем утиску континуираности бола. Сваки се ударац надовезује на онај претходни, док у опису личности не стоје само повреде. Таквим поступком Камила остаје иста она „беспризорна девојчура која ко зна шта умишља“, док се понижења од стране болесника, лекара, па и државних апаратура граде у једну исту матрицу, јер „све се мора спајати са свачим“.

Јунакињи романа бол није питање, већ стање свести и начин постојања. Самим тим, није чудо да посматра себе и своје тело као „дрвени трезор догађаја“. Дакле, бол траје, а тело па(м)ти.

Аутор: Ленка Настасић