Дороти Њухол у вртлогу српске ратне трагедије

„Зашто сте толико уплашени? Зашто сте опет толико бледи? Знате да мрзим ту жуту боју… а ово је тако природно. Барем треба да ме разумете. Рекли су да могу да поживим читав месец, можда и дуже ако се о мени добро старају. Хвала… цео месец… Ако ме Бог није убио како бих видео ове последње страхоте, Његов анђео хоће… Зашто дрхтиш, сестро? Обећала си, обећала! Учинићеш најбољу ствар када будеш убризгала скополамин у моје мртво тело. А дух, дух ће одлетети у ваздух, где је бесконачна слобода, и остаће у твом срцу, да живи вечно. То је рај! Размисли! Умрети у слатком сну, знајући да сам стискао руке својих пријатеља, знајући да сам гледао своју браћу, ове умируће хероје, а и даље у загрљају слободе, знајући да сам поред анђела, док мислим на своју јадну мајку. Да, на своју добру мајку… и знајући да сам умро за своју земљу, знајући да сам и даље слободан.“

Када извори проговоре – Дороти Њухол

Горњи цитат, извучен из записа Милутина Крунића, који је са великим болом у души описао последње тренутке уморног, измученог, болесног српског војника у једној болници 1915. године, сјајна је слика свакодневног окружења у којем се налазила Дороти Мини Њухол, ауторка Дневника енглеске болничарке у Србији. Рођена у савезничкој Великој Британији 1884. године, ова млада и племенита жена 1915. дошла је у ратом разорену Краљевину Србију. Стигла је у последњим месецима пред трагично повлачење српске војске и народа преко албанских планина, уских стаза и врхова. У својим записима које је водила од 1. априла до 23. децембра 1915.

Дороти Њухол, без жеље да улепшава или украшава стварност, у живим цртама и инспиративним описима оставила је важан спомен за доживљај најтрагичнијег периода српског народа у Првом светском рату. Из простог разлога што се прошлост не може реконструисати само на основу документарне грађе. Јер, да би човек схватио прошлост он на неки начин мора и да је доживи. Ми не можемо, како напомиње Кнут Ћелстали, колико год се трудили да постанемо људи из прошлости, али разлике између нас и тих људи никако нису непремостиве.

Доживљај прошлости из пера болничарке

Дневник енглеске болничарке у Србији је у том смислу мост између прошлог и садашњег тренутка. Његово читање пружа нам савршену прилику за непосредан, директан доживљај прошлости и то не очима историчара који је настојао да објасни догађаје, него очима савременика који их је доживео. Њухолова води читаоце кроз свој свакодневни живот и рад на основу којег се може извести и једна врста позоришне драме, мада нећемо погрешити ни ако је окарактеришемо као трагедију у уметничком смислу. Јер оно о чему Дороти пише јесте Време смрти, како се изразио Добрица Ћосић.

Након тријумфалне 1914, победа на Церу и касније Колубари, Краљевина Србија се крајем те и почетком наредне 1915. године нашла на другом крају ратне среће. Појава тифуса, удружени аустроугарско-немачко-бугарски напад, као и процес повлачења ка Средоземљу централна су тема у дневничким белешкама једне од многобројних савезничких болничарки које су се несебично дале како би помогле измученом српском народу. Када се има на уму тај општи историјски контекст, лако се може увидети да записи Дороти Њухол јесу унутрашњи, лични, али крајње аутентичан приказ српског времена смрти.

У том смислу, Дневник енглеске болничарке у Србији треба да пробуди и жељу и наду да се овај трагични историјски тренутак у нашој националној историји доживи и схвати кроз записе савременика, али, како с правом примећује Татјана Јанковић, и да подстакне нова истраживања и доведе до нових открића.