Дневник једног растанка

Дневник једног растанка

Шта је љубав? Када почиње и гасне? Вечна питања вековима надахњују писце. По томе Гејр Гуликсен није изузетак, али негује интригантан приступ. Прича једног брака, коју је на српском 2020. године објавио новосадски „Прометеј“ по преводу Радоша Косовића, истражује природу савремених љубавних веза и са њима скопчаних идентитетских проблема. Роман прати брачни пар из Осла који се пробија кроз турбуленције поверења, несигурности и личних жеља које се разилазе. Приповедач је Јун, који сагледава везу од почетка и њен крах покушава да сагледа из угла своје супруге.

Веза је почела бујном привлачношћу, страшћу и разумевањем. Тако је и текла, као складан и љубављу прожет живот удвоје. Одржали су страст и након што су добили синове, убеђени да је за то заслужна емотивна слобода на којој су инсистирали. Јун није хтео да буде типичан муж типичне жене, у свету у коме „сви личе на све остале и где се живот чини предодређеним“. Ужасавали су се од безбојног, ситног живота и патријархалне брачне колотечине. Слобода је тога требало да их поштеди. Били су поносни на себе и сматрали се посебним.

Но идилу, већ на трећој страни, ремети Цврчкин нови колега у кога се постепено заљубљује. Она ће поћи за њега и рећи то није откривање радње – Гуликсен свесно епилог ставља у пролог.  Он се бави свим оним што је између: односом што трули, од првих трептаја „срећно удате жене, која је само уживала у радости познанства с мушкарцем који се заинтересовао за њу“. Каскада окончава трзајима којима муж бива избрисан: „у њеном унутрашњем животу ја сам већ умро, отишао, нестао. Мирно сам отплутао на обод њеног живота“. Бројним сличним описима осликан је очај заљубљеног човека који гледа у долазећи крах, а не може да га спречи.

Гуликсен меша сведено приповедање и лирски израз, чиме лако ствара слику пред оком и указује на валовитост осећања, својствену свакоме. Снага романа је у интроспективности којом одражава узнемиреност ликова. Откривајући њихове најинтимније мисли, аутор преноси сложена емотивна стања и тера нас да се и сами замислимо у њима. Радња је постепена, спора и тако реалистична да се запитамо је ли Прича једног брака искуствено завештање. Може бити, али то није суштина.

Његов роман је важан јер преиспитује суштину брака која се, као мехур у либели, љуљушка између посвећености и слободе. Њиме истражује границе ових вредности и могу ли, уопште, заједно да постоје. Ако могу, шта радити када посвећеност трпи? Описујући мужевљеву пасивност и наду да је женино удаљавање привремени и по брак безопасан занос, аутор преиспитује улогу слободе. Ако не могу, како се одлучити? Тиме аутор истиче нестабилност идентитета, као кључни проблем савремене моногамије.

Колико је лако везати се за некога? Колико је лако изгубити се у односу? Живот је све бржи и све теже утемељив. Све више га видимо као след рационалних избора у домену рада, потрошње и слободног времена. У том вртлогу нашла се и љубав. Брак је, од темеља идентитета, постао морална факултатива а партнер, од животног сапутника, привремени положај. Све се теже истински повезујемо. То је срж савремених отуђења, на која ни брак није имун. Још један проблем који Гуликсен истражује је наш однос према идеји избора. Што су алтернативе бројније, одабир је тежи. Што је одабир тежи, виша су очекивања од онога што изаберемо. Тако расту очекивања од свега, па и брака. „Да ли је уопште и могуће живети с другом особом неколико деценија, без убеђења да је она једина могућност?“ пита се Јун који је, због Цврчке, напустио прву жену и кћер, мисливши да је пронашао љубав.

Скандинавци воле велике, ничим непокривене прозоре па им тако, са оскудном светлошћу, у собе допиру и туђи заинтересовани погледи. Да ли нам је Гуликсен, омогућивши поглед у интиму једног брака, једне љубави и патње, пружио прозор или огледало?  Књижевност није наука и питања не треба да затвара, него отвара. Квалитетна књижевност отвара она права. Тај је испит Гуликсен, Причом једног брака, положио са десетком.

Аутор: Иван Радановић