Осврт на роман „Утешити Шуберта”

Одрећи се Франца, значило је изгубити саму себе.

Мари-Жан је француски Петрарка. Француски Данте. Волела је из далека једног Клемена. А и једног Франца Шуберта. Клемена је заволела речима, а Шуберта музиком.

За њега Бог није онај који васкрсава мртве. У једној од својих миса, чак је помињао и исповедање вере у васкрсењу мртвих. Бог је за њега онај што се појављује када почнемо да певамо, или да живимо.

Причу о породичној сети бележи унука Мари-Жан са речима да се мени не догоди љубав према мушкарцу који је неће узвратити. Овај нежни роман је испреплетан дивним речима у виду аутобиографије и биографије.

Ако сам желео да опевам љубав, она се претварала у бол. А када сам хтео поново да опевам само бол, он се за мене преображавао у љубав. Песма, бол и љубав, као три речи, које се међусобно замењују, онога што у самој суштини јесте Шуберт. 

Да се оно што се догодило, а чак и оно што се није догодило, не буде као ништа. А затим, ко зна, можда у нади да је утешим, уносећи поново Шуберта у њен живот. Враћајући јој тог брата, приближавајући те сродне душе које је раздвојило време. Тиме, ко зна, можда и утешим Шуберта.

Аутор текста и фотографије: Данијела Томић