Папићи: пут кроз вијекове
8. август
Годишњица рођења Ђуре Јакшића
Ако се прегледају биографије Јакшићевих савременика, свих оних сабораца који су заједнички ношени на таласима српског романтизма, јасно је да Ђура Јакшић по својој личној судбини представља изузетак. Иако најближи правим романтичарским сликарским истинама, био је принуђен да са свих страна трпи неразумевање. Јакшићу сликару и страдалнику није много помогла ни његова књижевна активност, ни песничка слава, још највише што му је она донела било је место коректора државне „Печатње”, а и то се десило пред сам крај његовог живота, у време када је његов животни пут већ био коначно одлучен.
„Ђорђе Јакшић, рођен у Српској Црњи у Банату 1832. године”, тако сам започиње своју биографију одазивајући се позиву свог пријатеља Ђорђа Поповића – Даничара да му је састави за Кукуљевићев Словник умјетниках југословенских. Говорећи о себи у трећем лицу, Јакшић наставља: „У детињству га деда хтеде и силом начинити попом, због чега га даде у Сегедин на школовање. По смрти дедовој видећи му отац његов слаб напредак у наукама, двапут га даде на трговину но Ђорђе двапут остави трговину и осећајући у себи дара посећивао је 1846. г. темишварски Цајхеншуле, где при годишњем излогу од владике Лоновича два премиума доби, у архитектури и фрајхандцајхнунгу. 1847. г. оде у Пешту код Марастона. У буни 1848. г. војевао је са дишкрећанима као својевољац. 1850. бавио се у В. Бечкереку код живописца Костадина Данијела. 1851. г. оде у Беч где је дуже времена био не посећавајући Академију ни другу какву школу. Затим оде у Монаково где се од шест месеци због слабог трошка није дуже задржавати могао. 1855. г. пробави код куће. 1856. г. живео је у Кикинди. 1857. у Новом Саду, исте године пређе у Србију, мислећи да ће боље бити, но ту тек настаде зањ право мучење – јер немајући ни посла ни трошка оде у најдаљи крај Србије за учитеља. ”
Живећи у оскудици, притиснут породичним обавезама и дуговима, болестан и склон боемији, Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично.
Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике.
У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године.
Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.
У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.
