Годишњица рођења: Петер Хандке – између уметности и правде

Зола и Хандке: друштвени положај уметника и уметности

Целокупно дело Петера Хандкеа исувише је обимно да би се могло макар и неким делом исправно представити. Ипак, постоји једна околност која омогућује да бит његовог рада сагледамо или барем ставимо у неки контекст. Чини се, наиме, да постоје два Хандкеа. Један је Петер Хандке ког познајемо ми, а други је онај ког познаје Запад. То омогућује да буде Нобеловац и политички изгнаник истовремено. Добиће, можда, признање за оно што је створио, али никако за оно што јесте.

Од последњих деценија 19. века, од прелаза из реализма у модернизам, јавља се тежња, а и потреба, уметника да буду друштвено одговорни. Позната је Драјфусова афера. Најхрабрији ће, попут Золе, написати чланак Оптужујем. Србија је, на завршетку наредног века, неправедно проказани Драјфус, а Хандке игра улогу Золе. Проблем је, наравно, што ће појединац који устане против неправде у прошлости можда и бити слављен као херој и мученик у наредним генерацијама. Но, онај који потпуно исто поступи у садашњици наилази на најсуровију осуду савременика. Подразумева се да су историјске неправде само ствар историје, и да их данас више ни у ком смислу не може бити. Кажу да се историја не понавља, али се римује.

Етика и естетика савременог доба

Други проблем на који је наишао Хандке, непостојећи је у Золино време. И он у себи обухвата и надграђује се над првом темом. Ради се о карактеру који уметности имају у светском политичком поретку. Драјфусова афера јесте имала интернационалног одјека и јесте сугерисала дубље проблеме читавог француског друштва. Век касније, књижевност је постала део једног свеопштег политичког пројекта који укључује читаву индустрију забаве. Књижевност, да би успела на међународном плану, сада мора бити медиј интереса моћи која том међународном заједницом управља.

Наравно да овакав поредак утиче на могућност међународне афирмације, и наравно да води политичкој цензури. И наравно да литерарни и естетски критеријуми у том контексту ступају у други план. Штавише, на најширем плану, уопште се и не ради о вредновању уметничких домета од стране компетентних лица. Напротив, они већ имају формиране услове који сачињавају квалитетно дело. Могло би се рећи да је ово у последњих неколико векова једно од најгорих периода за естетику као филозофску дисциплину. Али чак ни то није најкритичнији проблем на који се наилази.

Књижевношћу против дереализације света

Наиме, закључили смо да се од Золиног времена догодила још једна трансформација улоге књижевне сфере у друштву. Није ствар само у томе да књижевник иступа из књижевне сфере да проговори о друштвеном проблему. У том случају кључан је његов релативни социјални статус интелектуалца, који му пружа легитимност да говори о друштвеној неправди. Сада је свеопштва културнополитичка клима интегрисала и књижевност да би легитимисала саму себе. То значи да књижевник престаје бити интелектуалац ако не доприноси производњи старности. И књижевник нема право да иступи из контекста и врати се тексту.

Ту појаву сам Хандке назива дереализацијом света. Велики наративи колективног Запада дословно разобличавају свет због врло конкретних политичких и економских циљева. Зато његов есеј Правда за Србију не означава изгред на поље књижевности у смислу њене десакрализације, већ напротив. Хандке политизује своју књижевну персону како би књижевност наставила да има неког смисла. А то је, у данашњем контексту, који влада последњих деценија, и позиција која подразумева неуморну борбу за правду.

Aутор: Зељић Павле