111 година од Сарајевског атентата

Што твој непријатељ не треба да зна, то немој рећи свом пријатељу. Ако тајну прећутим, онда је она мој роб. Ако је кажем, ја сам њен роб. На дрвету ћутања виси његов плод, мир. Ништа не рећи, ништа не вјеровати. – Гаврило Принцип

 

Убиство престолонаследника

Сарајевски атентат се збио 28. јуна 1914. године када је Гаврило Принцип хицима усмртио аустроугарског престолонаследника и његову супругу, Франца Фердинанда и Софију Хотек од Хоенберга. Гаврило Принцип је био припадник организације Млада Босна, а у атентату је учествовало још 6 чланова – Мухамед Мехмедбашић, Трифко Грабеж, Недељко Чубриловић, Васа Чубриловић, Цвјетко Поповић са предводником Данилом Илићем. Сарајевски атентат био је повод за избијање рата између Србије и Аустроугарске, што је кулминирало у сукоб већих размера.

Стање у БиХ након Берлинског конгреса 1878. године

Босна и Херцеговина је до Берлинског конгреса 1878. године била под влашћу Османског царства. Тада према одлукама великих сила, Аустроугарска добија право да је окупира. Доласком аустроугарске власти, почиње процес германизације, грађења новог националног идентитета – босанског, православна црква започиње своју борбу. Ови процеси су врхунац достигли за време управе Бењамина Калаја. Ипак, врење на просторима Босне и Херцеговине почиње у октобру 1908. године, када Аустроугарска проглашава анексију. Односи између Србије и Аустроугарске постају све компликованији. Српске победе у Балканским ратовима имале су изузетан утицај на Србе који су живели у Босни и Херцеговини, те је почело њихово организовање с циљем ослобођења и уједињења са матицом. До 1914. године су се догодили атентати који су исказивали народно незадовољство аустроугарском влашћу.

Млада Босна

Од 1908. године почиње покретање омладинских удружења, а најактивнија је била група која је боравила у Београду. О Гаврилу Принципу у својим сећањима бележи Доброслав Јевђевић:

„Једнога јутра при црној кафи, читајући новине, Принцип се наједаред трже и са изразом запрепашћења прочита: убијен руски цар. Скочисмо као наелектрисани и отесмо му новине из руку, да видимо детаље, но о тој вести не беше у листу ни трага. Гледајући нас иронично и помало чудновато рече нам да је хтео само да види како на нас делује смрт једног суверена и сада је дубоко убеђен да смо ми лажни револуционари. Дигао се одмах љут и узрујан, док су неки од другова почели убедљиво да говоре о његовом лудилу.ˮ

 

Суђење

Када је атентат извршен било је потребно пронаћи кривца. Пред суд су изведени младићи, али сматрало се да су имали нечију потпору. Једна од контроверзи која ће се тада створити јесте учешће Црне руке односно помоћ Драгутина Димитрјевића Аписа Младобосанцима. Драго Љубибратић пише о томе на следећи начин:

„Принцип и другови нису били ничији плаћеници ни агенти, већ национални револуционари који су поступали и жртвовали се из увјерења. Ако је ко на њих дјеловао, то нису били Танкосић и Апис, већ Гаћиновић, који је на њих могао дјеловати ауторитетом вође револуционара. Принципова посљедња ријеч на претресу била је: „Што се нама хоће сугерирати да је неко био иницијатор, то није истина. У нама је никла идеја, те смо учинили атентат. Вољели смо народ.ˮ

 

Објављивање рата

Сарајевски атентат била је прилика за коначно обрачунавање Аустрогарске са Србијом. Васа Казимировић сматра да

„за војни и политички врх Аустро-Угарске, права истина о атентату, строго узевши, није ни била нарочито важна. За њега је било најважније да се за атентат Србија учини одговорном и да се она – примерно казни. Начелник генерал-штаба аустро-угарске војске, Конрад фон Хецендорф, иступио је чак са тезом, да атентат у Сарајеву није ништа друго до објава рата Србије Двојној монархији.ˮ

Месец дана касније уследила је објава рата Србији од стране Аустроугарске, која ће изазвати ланчану реакцију у Европи, а њен резултат биће рат највећих размера до тада. Судбина Гаврила Принципа завршила се пар месеци пред крај Великог рата, док су смртну казну поднели Чубриловић, Јовановић и Илић. Поводом њихове смрти, Гаврило је спевао наредне стихове док је боравио у затвору у Сарајеву:

Умирање

Тромо се вријеме вуче

И ничег новог нема

Данас све ко јуче

Сутра се исто спрема

 

Умјесто да смо у рату

Гдје бојне трубе јече

Ево нас у казамату

На ногама ланци звече

 

Сваки дан исти живот

Погажен, згњечен и стрт

Ја нисам идиот

Па то је за мене смрт

 

Алʼ право је реко Жерајић соко сиви

Тко хоће да живи нек мре

Тко хоће да мре нек живи.

 

Извор: Гаврило Принцип  – сећања, писма, документи – Милош Ковић

Сарајевски атентат: запажања – Владан Р. Чалија

Србија и Југославија 1914-1945 – књига прва – Васа Казимировић

Кочић и Принцип – Горан Васин, Дејан Микавица

Фотографије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%82

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BF